Ovaj blog porađam već neko vreme. Započeo sam sa odgovorima na neke primedbe, ali sam morao da odustanem od toga jer su mi se preplitale mnoge suštinski važne stvari bez kojih ne biste znali o čemu pričam. Zato sam odlučio da ne odgovaram na kritike za sada, već da prvo postavim teološku osnovu za puno toga što ću kasnije pisati. A teološka osnova u ovom slučaju je u biblijskoj antropologiji, tj. u shvatanju prirode čoveka.
Imago Dei i Trojstvo
Prema biblijskom narativu, Bog je stvorio čoveka na određeni način i sa određenom prirodom koja reflektuje božansku: „I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih“ (1 Mojs. 1.27). Ova priroda je nazvana „obličje Božje“; tehnički termin je imago Dei. Dugo su se ljudi pitali šta je to Božje obličje i gde je u čoveku ono locirano. Postoje tri odgovora. Prvi je supstancijalan. Ovde se Božje obličje traži u nekoj karakteristici koju pojedinac poseduje sam po sebi i po čemu se razlikuje od životinja: fizički oblik (Gunkel), sposobnost uspravnog hoda (Koehler), intelekt (Aquinas), ličnost (Procksch), kapacitet za prevazilaženje sebe samog (Niebuhr). Drugi je funkcionalan. Ovde se smatra da se Božje obličje ne odnosi na nešto što čovek poseduje u sebi, već da je to titula, poziv, funkcija gospodara nad stvorenim svetom koja mu je data (von Rad). Treći je odnosan, tj. trinitaran i, za razliku od prethodna dva, jedini ima kapacitet da ih objedini i u potpunosti objasni hrišćansko otkrivenje i iskustvo. Bog je u Bibliji opisan kao ljubav, a ljubav je odnosna kategorija. Ako je Bog ljubav, to znači da u Bogu postoji odnos ljubavi. Kada ga ne bi bilo, Bog ne bi mogao da bude ljubav već da bi to postao, morao bi da stvori još nekoga koga bi mogao da voli. Međutim, ako je Bog Trojstvo, njemu nije potrebno drugo stvorenje da bi postao ljubav, već taj odnos postoji od večnih vremena između tri večne božanske Ličnosti. Stoga, ako je Bog po svojoj večnoj prirodi zajednica ljubavi tri božanske Ličnosti, čovek kao biće stvoreno po njegovom obličju takođe bi trebalo da bude zajednica ljubavi najmanje dve ljudske ličnosti. Drugim rečima, ako je Bog Trojstvo, tj. zajednicaljubavi tri božanske Ličnosti toliko bliska da Troje na kraju sačinjavaju jednog Boga, onda je, prema ovom viđenju, Božje obličje u čoveku bliska zajednica muškarca i žene zbog koje dvoje postaju jedno telo, tj. jedan čovek.
Ovo je očigledno iz biblijskog opisa stvaranja čoveka: „Kad Bog stvori čoveka, po obličju svojemu stvori ga [jednina]. Muško i žensko stvori ih [množina], i blagoslovi ih, i nazva ih čovek [jednina]“ (1 Mojs. 5.1-2). Kao i u slučaju Trojstva, čovek u Bibliji nije usamljeni pojedinac već zajednica više ličnosti koje su u bliskom odnosu. Pojedinac se u Bibliji ne smatra svršenim čovekom, već je čovek zajednica najmanje dve individue koje su u bliskom odnosu ljubavi. Ova dinamika bliskih odnosa čini da dvoje postaju jedno: „Za to će ostaviti čovek oca svojega i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo“ (1 Mojs. 2.24). Ne treba očekivati od razuma da ovo potpuno shvati bez iskustva duboke ljudske ljubavi. Ono što pokušavam ovde da rešim jeste zašto tekst govori o čoveku kroz množinu. Izgleda da tekst sugeriše da je Adam bez bliskog odnosa sa ženom bio samo nedovršeni anthropos: „I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovek sam“ (1 Mojs. 2.18). Do ovog trenutka u narativu, nakon svake završene etape stvaranja tekst kaže: „I vide Bog da je dobro“. Božja izjava „nije dobro“ u kontekstu Adamove usamljenosti remeti tok narativa, štrči i implicira da stvaranjem Adama čovek, a samim tim i Božje obličje, nije bio dovršen. Jer ako je ljubav sama suština Boga (1 Jov. 4.8), onda je ljubav Božje obličje; a ljubav je, kao što smo već rekli, odnosna kategorija. Bez drugoga koga će voleti, Adam nije mogao da bude nalik Bogu koji je ljubav. Strogo gledano, Adam još uvek nije gotov čovek, već je stvaranje čoveka završeno ženom. I samo dok su bili zajedno u ljubavi, Adam i njegova žena su bili nosioci Božjeg obličja jer su ličili na Boga koji je takođe zajednica ljubavi tri božanske Ličnosti.
Imago Dei potens
Ovakva teologija Božjeg obličja daje supstancijalnom viđenju svoje pravo mesto. Svi kapaciteti ljudskog duha zbog kojih se ljudi razlikuju od životinja (slobodna volja, razum, emocije, ličnost, kapacitet za prevazilaženje samog sebe), služe da bi pojedinac ušao u zajednicu ljubavi u kojoj postaje više od onoga što jeste dok je sam – saučesnik u Božjem obličju u zajednici ljubavi. Ovi urođeni kapaciteti za stvaranje odnosa ljubavi prvi su aspekt Božjeg obličja u čoveku i nazvaćemo ih imago Dei potens. Radi lakše diskusije, pojednostaviću veoma kompleksnu realnost kapaciteta ljudskog duha uvođenjem tripartitnog modela čoveka koji srećemo kod Pavla: „I ceo vaš duh i duša i telo da se sačuva bez krivice za dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista“ (1 Sol. 5.23). U grčkom tekstu duh je nazvan pneuma, duša psyche, a telo soma. Ovo je samo model za bolje razumevanje različitih aspekata čoveka.1 U ovom modelu, duh predstavlja volju, centar htenja, odlučivanja, pristajanja, kao i mesto „jastva“ pojedinaca. Glavne karakteristike duha su sloboda i moć usmeravanja. Zbog ovih aspekata, svaki pojedinac ima sposobnost da želi, odlučuje i usmerava sebe u bilo kom pravcu, što za rezultat ima izgradnju naročitog karaktera koji je svojstven samo toj osobi. Duša, ili psyche, predstavlja um i to obe njegove hemisfere: levu koja je zadužena za logiku, analitičku misao, jezik, nauku i matematiku, i desnu koja je zadužena za emocije, holističku misao, intuiciju, likovnu umetnost i muziku. Radi totalnog pojednostavljivanja označićemo ove dve funkcije ljudskog uma kao „misli“ i „emocije“. Ova dva uvek idu zajedno. Nema emocija bez misli ili sećanja, pa makar ona bila i potisnuta. Um je „ekran“ na kom se prikazuju različite opcije između kojih volja onda bira koji smer da zauzme. Prazna glava znači i premalo opcija, a rezultat je lična ograničenost, ili kolokvijalno „zatucanost“. Telo je izvršni organ ljudske volje i sva tri zajedno čine jedinku koja je slobodna da odluči i sprovede svoju volju u delo. Dobra metafora za ove ljudske kapacitete je tswin, nervni snop u kosi kojim bića iz naroda Na’vi u filmu Avatarostvaruju tsaheylu, tj. neuronsku vezu sa ostalim živim bićima. Ovaj nervni snop je metafora za imago Dei potens, tj. kapacitet pojedinca da se u ljubavi i bliskosti poveže sa Bogom, drugim pojedincima i stvorenim svetom. Da ne bih bio odmah optužen za new age teologiju, ova ideja se slaže sa onim što Ellen White piše o kapacitetu ljudskog uma da se poveže i komunicira sa duhovnim realnostima: „Moždani nervi koji komuniciraju sa čitavim sistemom [tela] su jedino sredstvo preko koga Nebo može da komunicira sa čovekom i utiče na njegov unutrašnji život“ (Testimonies to the Church, vol. 2, str. 347).2 Ali ovaj kapacitet nije ograničen samo na stvaranje bliske duhovne veze sa Bogom, već i na stvaranje istih takvih veza i sa drugim pojedincima, pa i sa stvorenim svetom.3 Od sada pa nadalje, ja neću razdvajati duh i um, već ću ih nazivati jednim imenom – ljudski duh.
Imago Dei integrum
Međutim,imago Dei potens je po svojoj prirodi statičan i bez drugoga sa kojim bi odnos bio načinjen ili bez voljnosti da se u odnos uđe, svi ovi potencijali ostaju neostvareni, a pojedinac završi samo kao potencijalno Božje obličje koje nije doživelo svoj telos, tj. svoju svrhu. I duh i um, pa čak i telo, su dati ljudima sa vrlo specifičnom namenom – da bi mogli da se povežu sa Bogom, sa drugima i sa prirodom u dinamičan odnos uzajamne ljubavi. Stoga, potrebno je uvesti i drugi, dinamičan aspekt Božjeg obličja – imago Dei integrum. Ovaj aspekt nije ugrađen stvaranjem, već nastaje samo onda kada pojedinac slobodno odluči da se poveže potencijalima svog duha (imago Dei potens) sa drugom osobom, time formira zajednicu ljubavi i postane jedno telo sa drugim, tj. zajednica koja je nalik onoj unutar Trojstva. Dakle, Božje obličje nije samo potencijal za ljubav koju pojedinac poseduje stvaranjem, (nešto dato i pasivno), već i ono što pojedinac postajekada realizuje taj potencijal u odnosu sa drugom osobom (nešto stečeno i dinamično). Čovek je bio kompletiran tek kada su muškarac i žena stavili u pogon svoje potencijale za bliskost kroz uzajamni odnos ljubavi, čime su prevazišli sebe kao pojedince i postali jedno telo. Blisko zajedništvo je bilo ključ koji je muškarcu i ženi kao pojedincima otključao ne samo dovršenje sopstvene čovečnosti, već i realizaciju sličnosti sa trojedinim Bogom. Martin Buber bi rekao da zajednica muškarca i žene nije bila zajednica postojanja, već zajednica postajanja.4 Samo u zajednici, Adam i njegova žena su postali obličje Boga u kom više Ličnosti čine Jednog; samo zajedno, u zajednici ljubavi, muškarac i žena mogu biti nosioci Božjeg lika koji je Trojstvo.5 Kada bi se ova biblijska antropologija mogla uskladiti sa jezikom, imenica „čovek“ bi morala biti pluralia tantum.6 Kao što je trojedini Bog ljubav, i „dvojedini“ čovek je u svom ograničenom kapacitetu bio ljubav, a time i obličje Božje.
Uzajamnost
Pre Pada, prvi ljudski par je u sebi stvaranjem posedovao i statični imago Dei potens, i realizovao je dinamičniimago Dei integrum aspekt Božjeg obličja. Rezultat ovakvog stanja bio je to da je čovek stvarao odnose ljubavi prema svemu i svakome. Pre svega, u odnosu na sebe samoga, čovek je bio u ravnopravnom odnosu ljubavi pojedinaca koji su sačinjavali jedno telo. Međutim, imago Dei integrum je podrazumevao i dodatna dva bliska odnosa koji daje funkcionalnom viđenju svoje mesto. Kao što je već rečeno, u odnosu na stvoreni svet, čovek je bio u ulozi dobrog gospodara koji oplemenjuje prirodu i kultiviše je. Ovaj odnos je takođe bio blizak odnos ljubavi, staranja kroz koji je čovek ispunjavao svoju funkciju dobrog gospodara na zemlji. Međutim, druga funkcija mu je bila da bude Božji sin koji se istovremeno potčinjava Bogu u ljubavi, poverenju i zahvalnosti. Dakle, čovekova funkcija nije bila samo da gospodari, već i da se pokorava kao sin koji sprovodi Očevu volju. Ove dve funkcije su jako dobro ilustrovane u sledećim tekstovima: „I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu; ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš“ (1 Mojs. 2.16-17). Mogao je sve da ima (funkcija gospodara), osim jedne jedine stvari (funkcija pokornog sina). Pošto je imago Dei integrum dinamičan koncept koga karakteriše uzajamnost, koja je glavna karakteristika odnosa između Ličnosti Trojstva: uzajamna ljubav, uzajamno zajedništvo, uzajamna zavisnost, uzajamno proslavljanje, uzajamno potčinjavanje i uzajamno obitavanje. Glavna karakteristika imago Dei integrum odnosa je takođe uzajamnost – pojedinačne ličnosti koje su sačinjavale dvojedinog čoveka su istovremeno i primale i davale. Glavna karakteristika odnosa čoveka na sva tri nivoa je takođe uzajamnost. Za svoju pokornost, čovek je od Boga zauzvrat dobijao život, božanski identitet i ulogu upravitelja nad stvorenim poretkom, za odnos ravnopravnosti sa drugim je dobijao ljubav, pomoć, porodicu i život, a za odnos dobre, kultivišuće vladavine nad svetom dobijao je poslušnost, plodove i život. Dobra ilustracija uzajamnosti je naizmenično strujno kolo. Jedino kada je kolo zatvoreno struja može da potekne i stvori koristan rezultat. Prekid u kolu makar na jednoj fazi čini povezanost samo sa drugom fazom bezvrednom. Obe faze moraju da budu u povezane i tek tada je moguć protok energije. Kod naizmenične struje usmerenje protoka se stalno menja velikom brzinom, što znači da svaka faza istovremeno i prima i daje. Ovakva uzajamnost je bila prisutna na sva tri nivoa i dokle god je bilo tako, pojedinačne ličnosti su kroz imago Dei integrum odnose dobijale dovršenje njihove čovečnosti i smisao njihovog postojanja. Stoga, čuveni Avgustinov citat „Stvorio si nas za sebe, o Gospode, i naša srca nemaju mira sve dok ne počinu u tebi“ je samo delimično tačan. Pre stvaranja žene, Adam je imao blisku zajednicu i sa Bogom i sa stvorenim svetom (imenovanje životinja), ali je ipak Bog izjavio: „Nije dobro.“ Adam nije stvoren samo da bi se povezao sa Bogom (odnos potčinjavanja), ni samo da bi se povezao sa stvorenim svetom (odnos dominacije), već je stvoren i da bi se povezao sa drugim ljudskim bićem (ravnopravan odnos). Ljudsko srce pronalazi mir tek kada na sva tri nivoa uspostavi uzajaman odnos ljubavi. Nedostatak bilo kog od ova tri odnosa rezultira osobom koja nije celovita. Glavna karakteristika imago Dei integrum odnosa koju tekst spominje jeste odsustvo sramote: „A behu oboje goli, Adam i žena mu, i ne beše ih sramota“ (st. 25).
Otuđenje
Nakon Pada, čovek je izgubio imago Dei integrum i dogodio se raspad čoveka na njegove činioce. Sve je počelo time što je čovek napustio odnos ljubavi i poverenja u odnosu na Boga. Tragajući za samostalnošću, čovek se izolovao, prekinuo je protok uzajamnog davanja i primanja i otuđio se od svega. Posledica toga bila je da su odnosi koji su držali pojedince na okupu i integrisali ih u jedno telo takođe napušteni. Ni Bog ni priroda nisu promenili svoje usmerenje. Bog je i dalje bio tu kao Stvoritelj i Blagosiljatelj koji daje. Svet je i dalje bio tu i davao. Ali želja za autonomijom je isključila ljudsku „fazu“, nestala je uzajamnost i pojedinci više nisu uzvraćali ljubavlju, poverenjem i zahvalnošću prema Bogu, niti su uzvraćali oplemenjivanjem i kultivisanjem prema prirodi. Odnos između ljudi je pretrpeo dvostruko „isključenje“. Nijedan pojedinac nije više davao sebe drugome, već su oboje u svojoj težnji za autonomijom sada zahtevali od drugoga. Više nije postojala uzajamnost u odnosima ni na jednoj strani. Više nisu u drugome doživljavali svoj telos, napustili su ravnopravnost i uzajamnost odnosa po kojima su bili slični Trojstvu i rezultat je bio i da se više nisu odnosili prema stvorenom svetu kao dobri vladari. Dakle, dezintegracija čoveka se dogodila na sva tri nivoa – u odnosu na Boga, u odnosu na sebe samog i u odnosu na svet oko sebe. Ono što je ostalo nakon Pada jeste ono što je Adam bio pre stvaranja Eve – nedovršeni anthropos, usamljeno ljudsko biće koji nije celosan, dovršeni, dvojedini čovek, biće koje čak i u svojim najbliskijim odnosima sada teži autonomiji i stoga je postalo otuđeno na sva tri nivoa. To se najbolje vidi u načinu ponašanja muškarca i žene nakon Pada. Prvo što se javilo je osećaj sramote zbog toga što su goli i svaljivanje odgovornosti na drugoga sa kime se pojedinac integriše i sačinjava dvojedinog čoveka (otuđenje od sebe samog). Drugo, javilo se nepoverenje prema Bogu i strah (otuđenje od Boga i od svoje funkcije poslušnog sina). Treće, čovek više nije mogao da gospodari zemljom već je morao da je sa mukom radi (otuđenje od sveta i od svoje funkcije dobrog gospodara).
Imago diabolus
Dakle, Padom je tog istog dana imago Dei integrum prestao da postoji na sva tri nivoa, a samim tim je umro i dvojedini čovek.7 Ono što je ostalo su posmrtni ostaci čoveka – dva ljudska bića, pojedinačne ličnosti, muška i ženska, koje su sada svaka za sebe težile autonomiji i postale rivali jedna drugoj (1 Mojs. 3.16). Po definiciji, autonomija je princip koji stoji nasuprot uzajamnosti i zajedništvu, a glavna odlika joj je samovolja. Imago Dei potens je i dalje ostao u pojedinačnim ljudskim ličnostima, ali u ljudskom duhu je sada postojala želja za autonomijom koja je rodila novo usmerenje u čoveku. Pojedinci više nisu bili usmereni ka Bogu, drugome i svetu, već ka sebi. Ljudska volja je sada počela da teži ka autonomiji i tako je u čoveku stvorena nova, do tada nepoznata sličnost sa palim anđelom, tj. imago diabolus potens.
Ovo novo usmerenje (imago diabolus potens) koristi ljudske kapacitete za bliske odnose (imago Dei potens) da bi stvorilo odnose koji nisu ravnopravni, već koji su u funkciji ostvarenja autonomije kod pojedinca. Tako dolazimo do paradoksa u kom su se ljudi našli nakon Pada: imago diabolus potens (samovolja) koristi imago Dei potens (bogomdane kapacitete) da bi realizovao imago diabolus integrum (karakter otuđenog samotnjaka). To je ono što je teolozima neobjašnjivo kada je u pitanju ljudsko stanje nakon Pada – sve što je dobro u ljudima je zbog volje za autonomijom počelo je da radi protiv njih. Slobodna volja, razum i emocije – ništa od toga nije loše samo po sebi, ali želja za autonomijom je učinila da sve te dobre stvari dobiju potencijal da se razviju u svoju imago diabolus integrum verziju. Ljudi u sebi nemaju „rupu u obliku Boga“ kako neki to vole da kažu, u smislu da im nešto fali. Umesto toga, ljudi u sebi imaju imago Dei potens, tj. ljudski duh koji je stvoren za povezivanje sa nekim ili nečim izvan njih, ali je nakon Pada, zbog samovolje, ljudski duh usmeren na sebe i ne povezuje se sa drugim. I zbog toga što ljudski duh ne vrši funkciju povezivanja koja mu je stvaranjem data, ljudi imaju utisak da im nešto nedostaje. Ono što Biblija naziva Grehom nije odsustvo ljubavi, već ljubav koja je pogrešno usmerena – ne više ka Bogu, drugome i prirodi, već samo i isključivo ka sebi. Tu uzajamnosti nema jer pojedinac ne može da se spoji sam sa sobom. Postojanje mogućnosti da se bića stvorena po Božjem obličju transformišu u „bića iz pakla“, kako ih C.S. Lewis slikovito naziva, jasno je iz Hristovih reči: „Zašto ne razumete govor moj? Jer ne možete reči moje da slušate.Vaš je otac đavo; i slasti oca svog hoćete da činite“ (Jov. 8.43-44). Problem je u usmerenju volje, u onome što ljudi hoće. Pojedinac, dakle, može da realizuje ovaj drugi potencijal po kom teži da se u potpunosti transformiše u lik neprijatelja koji mu tako postaje „otac“. Nakon Pada, oba potencijala postoje u pojedincima i u zavisnosti od toga na koji potens pristaju i pokoravaju se u svom najstrožem centru bića, pojedinci će se u taj imago vremenom transformisati, tj. realizovati ga (integrum).
Istovremeno i dobri i zli
To dalje znači da su ljudi mešavina dobra i zla: „Ljubite neprijatelje svoje . . . da budete sinovi oca svog koji je na nebesima. . . .Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li to i carinici?I ako Boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci?“ (Mat. 5.44-47). Dakle, i carinici i neznabošci pokazuju da u njima ima dobra, samo što se tako ne ponašaju prema svima. Jer glavna posledica Pada je dezintegracija čoveka kroz otuđenje pojedinca, koji se onda u toj otuđenosti transformiše u pakleno biće. Otuđenom pojedincu više nije lako da se integriše sa drugima u jedno telo jer ga samovolja sprečava da se poveže. Ali potencijal za takvo zajedništvo, imago Dei potens, i dalje postoji, jer svi, pa čak i najotuđeniji, čeznu da se povežu, da pripadaju nečem što je veće od njih samih. Npr. sociopate imaju očajničku potrebu za prijateljima, smatraju da imaju pravo na prijateljstva i koriste svoj imago Dei potensda ih ostvare. Problem je što kada jednom steknu prijatelje, oni stvore ono što Bonhoeffer naziva „ljudskom zajednicom“,8 tj.imago diabolus integrum. Priroda odnosa u ljudskoj zajednici nije uzajamnost već zahtev, jer ih težnja ka autonomiji i samovolja teraju da koriste prijatelje kao izvor divljenja i pažnje, kao sredstvo poboljšanja sopstvenog imidža, ili kao izvor finansija i usluga. Iako je ovakav odnos bolan za žrtve, slika sociopate je tužna slika samotnjaka koji je gladan bliskosti ali koji, kao kralj Mida, svakoga sa kim uspe da se poveže pretvara u objekat zadovoljenja svojih potreba i ostvarenja ambicija za autonomijom. Zlo nije ništa drugo do imago Dei potenskoji je zbog pogrešnog usmerenja volje izgladneo. Potrebno je dublje upoznati ljude da bi se primetilo koliko su tužni razlozi za nečije loše ponašanje i da bi se shvatilo zašto Brené Brown kaže da je ljude teško mrzeti izbliza.9 Jedino sa ovakve osnove moguće je razumeti stihove koji se opiru pojednostavljenim interpretacijama, kao što je: „Samo, gle, ovo nađoh: da je Bog stvorio čoveka dobrog; a oni traže svakojake pomisli“ (Prop. 7.29). Takođe, ovakvo objašnjenje može da ponudi bolji odgovor od crno-belih tvrdnji Avgustina a kasnije i reformisane teologije („kalvinizma“) da su ljudi postali potpuno zli nakon Pada, čime su isključili čak i postojanje slobodne volje i proizveli doktrine kao što su predestinacija i antinomijanizam.
Ljudi nisu potpuno zla bića, iako mogu to postati pod određenim okolnostima. Tokom biblijske istorije se dogodilo da su misli ljudi bile uvek samo zle, ali to je situacija u kojoj Bog ljubavi više nema razloga da produžava milost bićima koja su potpuno izgubila njegov lik i izgovara reči koje se drugačije ne mogu razumeti: „Hoću da istrebim sa zemlje ljude, koje sam stvorio, od čoveka do stoke i do sitne životinje i do ptica nebeskih; jer se kajem što sam ih stvorio“ (1 Mojs. 6.5-7). Međutim, pravednici koje je Bog imao na svojoj strani su i sami bili mešavina dobra i zla (vidi 1 Mojs. 9.20-26). Potpuno sam svestan stihova kao što je Rim. 3.10-18, ali Pavle ovim citatima iz Starog zaveta želi da prikaže kako je jevrejski stav da su bolji od pagana neosnovan zbog univerzalnosti efekata Pada. Takođe, kada bi Pavle ovde tvrdio da je čovek potpuno zlo biće, onda bi protivrečio sopstvenim rečima iz prethodnog poglavlja gde tvrdi da neznabošci sami od sebe čine pravdu iako im nije otkriven Božji zakon (Rim. 2.14-15), kao i svojoj kasnijoj izjavi da svojim umom služi Bogu a telom grehu (Rim. 7.25). Kod Pavla se, dakle, vidi da u čoveku postoji imago Dei potens, koji je na slikovit način prikazan kao borba misli, svedočenje savesti i služba Bogu umom. Jakov potvrđuje ovu ideju kada kaže: „A jezika niko od ljudi ne može pripitomiti. . . . Njim blagosiljamo Boga i oca, i njim kunemo ljude, koji su stvoreni po obličju Božjem“ (Jak. 3.8-9). To znači da je pojedinac nakon Pada ipak zadržao Božje obličje u nekom kapacitetu, jer u suprotnom Jakov ne bi imao osnova da se pozove na dostojanstveno ophođenje prema ljudima. Potpuno isti koncept se nalazi i u Starom zavetu: „Ko prolije krv čovečiju, njegovu će krv proliti čovek; jer je Bog po svojemu obličju stvorio čoveka“ (1 Mojs. 9.6). Ponovo ista ideja – da čak i nakon Pada čovek ostaje Božje obličje u određenom kapacitetu i da se sa njime ne može postupati bilo kako. Ovo potvrđuje i Ellen White:
Prava svrha vaspitanja jeste da se u čovekovoj duši obnovi lik Božji. U početku, Bog je stvorio čoveka po sopstvenom obličju. Obdario ga je plemenitim osobinama. Razum mu je bio uravnotežen i sve sile njegovog bića bile su skladno razvijene. Ali su pad u greh i njegove posledice izopačile te darove. Greh je okaljao lik Božji u čoveku i skoro ga sasvim uništio. A da bi se taj lik ponovo uspostavio, sačinjen je plan spasenja i čoveku darovano vreme milosti. Da se čovek ponovo vrati na onaj stepen savršenstva na kome se nalazio pri stvaranju, to je veliki cilj života – cilj koji leži u osnovi svih ostalih. Dužnost je roditelja i učitelja da u vaspitavanju mladih sarađuju sa Bogom ispunjavajući njegove namere; ako tako postupaju, onda su „Bogu pomagači“.
Ellen G. White,Patriarchs and Prophets, str. 595.
Na drugom mestu, ona kaže:
Čovek je stvoren po slici Božjoj, ali je ova slika nažalost naružena. Tragovi Božje ljubavi u ljudskoj duši su skoro sasvim uništeni.
Ellen G. White, Manuscript Releasesvol. 19, str. 181.
Ovde treba primetiti tri stvari. Prvo, Božje obličje je ovde prikazano kroz svojstva ljudskog duha – plemenitost, razum i ljubav koja je odnosna kategorija. Drugo, nakon Pada Božje obličje je „izopačeno“ i „skoro sasvim uništeno“. Reč „skoro“ implicira da je ono i dalje prisutno u određenom kapacitetu.10 I treće, obnavljanje Božjeg obličja u čoveku je cilj svih ciljeva u ljudskom životu i ono se odvija kroz vaspitanje i saradnju pojedinaca u ovom delu koje Bog čini. Međutim, postoje i izjave kao što je ova:
Adam i Eva su stvoreni po Božjem obličju. Ali Sotona se stalno trudio da uništi ovu božansku sličnost. Sveti par je pao u iskušenje i Božje obličje je uništeno. Hristos se bacio na posao po drugi put. On će ponovo stvoriti ljudska bića.
Ellen G. White, Christ Triumphant, str. 221.
Iz ovoga sledi da je Božje obličje uništeno i da je ljudskim bićima potrebno novo stvaranje. Dakle, nešto od Božjeg obličja je ipak izgubljeno i potrebna mu je obnova. Jedini način da se ovi citati pomire jeste da se preciznije objasni razlika između gore pomenuta dva aspekta Božjeg obličja. Imago Dei potens u čoveku je ostao, a imago Dei integrum je uništen jer je zajedništvo ljubavi i poverenja nestalo.
Obnavljanje Božjeg obličja
Međutim, imago Dei integrum može da bude obnovljen. Budući da je imago Dei integrum odnos ljubavi koji je Padom uništen, obnavljanje Božjeg obličja u ljudima bi se praktično svelo na ponovno stvaranje odnosa ljubavi prema Bogu, drugim ljudima i stvorenom svetu. Religija je postala ozloglašena kao nešto što razdvaja ljude, ali ideja obnove Božjeg obličja u čoveku je u samoj reči: re-ligareje latinska složenica koja znači „ponovo povezivanje“. Ovo ponovno povezivanje se događa kroz određeni proces u kome se osim Boga i njegove stvaralačke sile očekuje i određena vrsta vaspitanja kao i saradnja pojedinaca. U ovom procesu, obavezan je angažman svih snaga ljudskog duha (imago Dei potens), jer je tim snagama potrebno prevaspitavanje putem određene discipline kako bi ovi potencijali prestali da budu u funkciji samovolje, preusmerili ka bliskosti i stvaranju zajednice ljubavi, na prvom mestu sa Bogom, ali takođe i sa drugima, čime bi se obnovilo obličje Božje, tj. imago Dei integrum. Ideja simultanog povezivanja sa Bogom i bližnjima je u osnovi Hristove izjave o najvažnijoj zapovesti: „Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom. Ovo je prva i najveća zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe. O ovima dvema zapovestima visi sav zakon i proroci“ (Mat. 22.37-40). Fraza „druga je kao i ova“ govori da između te dve zapovesti nema prostora za hijerarhiju. Obe su najveće i ne postoji mogućnost da osoba koja je bliska sa Bogom istovremeno ne bude bliska i sa ljudima: „Ako ko reče: Ja ljubim Boga, a mrzi na brata svog, laža je; jer koji ne ljubi brata svog, koga vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi? I ovu zapovest imamo od njega: koji ljubi Boga da ljubi i brata svog“ (1 Jov. 4.20-21). Osim toga, reč „ljubi“ je u obe zapovesti ista grčka reč agape koja po mnogim komentatorima označava bezuslovnu, božansku ljubav. Dakle, ne postoji hijerarhija čak ni u vrsti ljubavi koja se od pojedinca traži prema Bogu i bližnjem. Kao što se voli Bog, tako se simultano voli i bližnji, potpuno istom, bezuslovnom ljubavlju.
Dakle, ovaj dvoje-jedno princip Božjeg obličja nije samo rezervisan za odnos ljubavi između muškarca i žene, već je taj princip u Novom zavetu primenjen na zajednice vernika, tj. crkvu: „Jer gde su dva ili tri sabrani u ime moje onde sam ja među njima“ (Mat. 18.20). Ovaj tekst govori o bliskoj zajednici Hristovih sledbenika u čijem zajedništvu se vidi Hristov lik, ili imago Dei integrum. Jovan potvrđuje ovu tezu: „Po tome će svi poznati da ste moji učenici, ako budete imali ljubav među sobom“ (Jov. 13.35). Proishodi da je blisko zajedništvo ljubavi među vernicima realizacija Hristovog, odnosno Božjeg obličja u vremenu i prostoru. Na kraju, Jovan potvrđuje i vezu između zajedništva ljubavi među vernicima sa Božjom trinitarnom prirodom:
Da svi jedno budu, kao ti, oče, što si u meni i ja u tebi; da i oni u nama jedno budu, da i svet veruje da si me ti poslao. . . . Ja u njima i ti u meni: da budu sasvim ujedno, i da pozna svet da si me ti poslao i da si imao ljubav k njima kao i k meni što si ljubav imao.
Jov. 17.21-23
Svet će moći da vidi Božje obličje u ljudima tek onda kada se vernici budu voleli isto onako kako se Ličnosti Trojstva međusobno vole. Rezultat takvog odnosa jedinstva i ljubavi je isti kao i u Edemu; više pojedinaca počinje da sačinjava jedno telokome je glava Hristos:
Jer kao što je telo jedno i ude ima mnoge, a svi udi jednog tela, premda su mnogi, jedno su telo: tako i Hristos.Jer jednim duhom mi se svi krstismo u jedno telo, bili Jevreji, ili Grci, ili robovi, ili sami svoji; i svi se jednim Duhom napojismo.Jer telo nije jedan ud, nego mnogi. . . . A vi ste telo Hristovo, i udi među sobom.
1 Kor. 12.12-14, 27
Isti motiv se sreće i u Efescima poslanici:
Dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božijeg, u čoveka savršenog, u meru rasta visine Hristove. . . .Iz kog je sve telo sastavljeno i sklopljeno svakim zglavkom, da jedno drugom pomaže dobro po meri svakog uda, i čini da raste telo na popravljanje samog sebe u ljubavi.
Ef. 4.13, 16
Oba teksta idu u istom pravcu u kom ide i ideja o imago Dei integrum – da se potencijal za Božje obličje u čoveku realizuje u stvarnosti tek kada pojedinci iskoriste taj svoj potencijal da bi ušli u blizak odnos jedni sa drugima i tako se povezali, integrisali ljubavlju u jedno telo. Kao što su Adam i Eva postali jedno telo, tako i vernici okupljeni oko Hrista kada se okrenu jedni drugima u ljubavi postaju jedno telo – telo Hristovo. I ponovo tekst kombinuje množinu – „da dostignemo svi“ – i jedninu – „u čoveka savršenog“. Taj „čovek savršeni“ nije savršeni pojedinac, zaključak kome je grčki um jako sklon, već hrišćanska zajednica kojoj je glava Hristos, koja je savršena u ljubavi i jedinstvu toliko da je postala jedno telo: „Da je metne preda se slavnu crkvu, koja nema mane ni mrštine, ili takvog čega, nego da bude sveta i bez mane“ (Ef. 5.27). A kada su dvoje ili troje okupljeni oko Hrista u zajednicu ljubavi, oni postaju jedno telo sa Hristovim, tj. Božjim likom – imago Dei integrum.
Dakle, antropologija biblijskog čoveka iz trinitarne perspektive mora biti (sociološka?) antropologija bliske zajednice ljubavi između pojedinaca, a ne antropologija pojedinca. Ako je Bog zajednica a čovek stvoren po njegovom obličju, onda je i biblijski čovek bio zamišljen kao zajednica. Bilo da je reč o bračnoj zajednici ili crkvi, Božje obličje se tiče pojedinca samo u onoj meri u kojoj govori o kapacitetima individue za zajedništvo i nikako drugačije. Potpuno Božje obličje se postiže isključivo u zajednici u kojoj svaki učesnik doživljava svoj telosi postaje deo nečega što je konačno savršeno. Savršenstvo van zajednice ne postoji. Samotnjaci, ljudi koji su skloni izolaciji i koji nisu u stanju da se integrišu sa drugima neminovno vremenom realizuju imago diabolus integrum. Izolacija je najopasniji neprijatelj Božjeg lika u ljudima, ona je sušta suprotnost Božjoj prirodi i tiho uništava svo dobro koje je ostalo u pojedincima nakon Pada.
Fusnote
- Ja se u svom ličnom pristupu ne usuđujem da ih razdvajam jer se svi ovi aspekti međusobno prožimaju, naročito duh i duša za koje možemo slobodno reći da zajedno čine ono što Biblija naziva „srce“, ali radi jasnoće i analize moraću da zanemarim njihovu međusobnu integrisanost.
- Ovo je klasična adventistička antropologija u kojoj se ljudski duh, tj. čovekova duhovnost u potpunosti povezuje sa radom i funkcijama mozga, a ne sa navodno besmrtnom ljudskom dušom koja bi postojala nezavisno od tela, što je ideja karakteristična za antropologiju helenističke filozofije.
- Da ljudi mogu da ostvare bliske, duhovne veze i sa stvorenjima, dokaz su usamljeni ljudi koji u nedostatku prijatelja mogu da ostvare duboku, blisku zajednicu sa kućnim ljubimcima.
- Martin Buber, On Judaism, ur. Nahum N. Glazer, (New York: Schocken Books, 1967), str. 112.
- S tom razlikom što muškarac i žena postajujedno, dok Bog nije postao Jedan ujedinjenjem Ličnosti u nekom trenutku u prošlosti, već su Ličnosti oduvek bile i jesu Jedan: „Ja sam koji jesam“ (2 Mojs. 3.14, SSP)
- Kao imenica „pluća“ koja je uvek u množini. Savremeni komentatori smatraju da je pojam „čovečanstva“ najbliži takav koncept koji posedujemo a koji u jednini istovremeno komunicira pluralitet koji je u čoveku postojao pre Pada.
- Ovim se rešava problem navodne činjenice da muškarac i žena nisu umrli istog dana kako je Bog rekao (1 Mojs. 2.16) i da ispada da je zmija bila u pravu kada je rekla da neće umreti (1 Mojs. 3.4). Ako se posmatra iz trinitarne perspektive, onda je čovek kao zajednica dvoje koji su bili jedno telo bio razoren i umro istog dana.
- Dietrich Bonhoeffer, Life Together (London, UK: SCM Press, 1954), str. 19-21.
- Brené Brown, Braving the Wilderness (London, UK: Vermilion, 2017), str. 63-87
- Ove dve realnosti u čoveku ona naziva i drugim imenima. Npr. Ellen White na mnogo mesta kapacitete ljudskog duha naziva „plemenitim osobinama“, tj. „sposobnostima višeg reda“, dok istovremeno smatra da postoje i sile u čoveku koje stoje nasuprot njih i naziva ih „životinjskim strastima“ (vidi Desire of Ages, str. 256; Mind, Character, Personality, vol. 1 str. 214). Takođe, ona naglašava da je „ljudska priroda vredna da se na njoj radi“ (Councels to Parents, Teachers, and Students, str. 236). Šta bi drugo moglo dati vrednost ljudskoj prirodi ako ne imago Dei potens koji bi se, kada bi se radilo na njemu, usmerio volju sa sebe ka drugome obrazovao imago Dei integrum?
