Adventisti i ispovest

Vraćam se na započetu temu, koja će biti tretirana u još samo dva bloga. U prvom ću se baviti prikazom prakse ispovesti među začetnicima adventnog pokreta. Ovim želim da razrešim nedoumice po mnogim pitanjima, uključujući i nedoumicu po pitanju saveta Elen Vajt u vezi sa praksom ispovesti. Ova nedoumica potiče od selektivnog pristupa ovoj temi u kompilacijama u kojima se urednici bave ovim pitanjem u njenim spisima. Prema pomenutim kompilacijama, praksa ispovesti pred drugom osobom se ne preporučuje i ograničava se samo na osobe protiv kojih je zlodelo počinjeno. Ali hajde da krenemo od početka.

Pokret „sedmog meseca“

Praksa ispovesti je bila veoma zatupljena u ranoj adventističkoj praksi. Sve je počelo uoči Velikog razočarenja 1844. godine i bilo je najvidljivije u iskustvu tzv. „pokreta sedmog meseca“. Naime, nakon „prolećnog razočarenja“ mnogi mileriti su prestali da veruju u Milerov način tumačenja proročanstava jednostavno zato što se nisu obistinila. Međutim, razočaranje nije bilo tolikog intenziteta jer Miler nikada nije odredio tačan datum isteka proročkog lanca od 2300 dana i noći, već je tvrdio da će se Drugi dolazak desiti između proleća 1843. i proleća 1844. godine. Nakon prolećnog razočarenja, kao rezultat serije sastanaka u Egzeteru u Nju Hempširu (12-17 avgust 1844), nastao je „pokret sedmog meseca“ kao rezultat serije predavanja Semjuela Snoua u kojima je na osnovu jevrejskog obrednog kalendara (naročito datuma na koji je padao Jom Kipur) dokazivao da će Hristos doći „desetog dana sedmog meseca“, a to je 22. oktobar. Dakle, Snou je, za razliku od Milera, insistirao na tačnom datumu Hristovog povratka, što je na kraju i Miler prihvatio. To je onima koji su ostali odani Milerovoj vesti dalo novi polet. „Pokret sedmog meseca“ je stvarni začetak adventnog pokreta u kom se verovalo da je 22. oktobar 1844. godine tačan datum Hristovog povratka.

To je takođe bio i pokret u kome je vladala velika radost i u kom je nada u Hristov povratak doživela neverovatno obnovljenje pre njenog potpunog sloma nakon Velikog razočarenja 22. oktobra. Praksa onih koji su pripadali pokretu sedmog meseca, među kojima su i adventistički pioniri, podrazumevala je i ispovedanje greha. Miler je pisao sledeće o pokretu sedmog meseca:

Mislim da nikada nisam video takvu veru među našom braćom kao što je ona pokazana u sedmom mesecu. . . . Ljudi napuštaju svet, ne mare za životne oskudice, vlada sveopšte preispitivanje srca, ispovedanje greha i izlivanja dubokih emocija u molitvama da Hristos dođe. Priprema srca za susret sa njime izgleda da je glavna preokupacija njihovog namučenog duha. Ima nečega u ovom sadašnjem probuđenju što ga razlikuje od bilo čega što sam video ranije.
William Miller, Letter 11 Oct. 1844, citirano u Silvester Bliss, Memoirs of William Miller (Boston, MA: Joshua V. Himes, 1853), str. 270. Naglasak dodat

I drugi autori govore o ovom fenomenu. Recimo, Butel piše da su tih dana „svuda bili održavani sastanci. Ljudi su se ispovedali, nepravde su ispravljane; grešnici su se raspitivali šta treba da čine da bi bili spaseni“.¹ Da bi opisao ovo vreme, Džejms Vajt je iz časopisa Advent Shield (januar 1845) citirao sledeći tekst:

Svuda je [pokret sedmog meseca] izazvao najdublje preispitivanje srca i poniznost duše pred Bogom nebeskim. Proizveo je odvikavanje od svetovnih stvari, isceljenje sukoba i neprijateljstava, ispovedanje prestupa, slamanje pred Bogom i pokajničke molitve upućene njemu iz slomljenih srca za oproštaj i prihvatanje. Izazvao je samoponiženje i prostraciju duše kakvi nisu viđeni nikada pre. Kao što je Bog preko Joila zapovedio, kada se približio veliki dan Božji, on je izazvao cepanje srca a ne haljina, i obraćanje Gospodu u postu i plakanju; i tugovanju.
Citirano u James White, Life Sketches (Battle Creek, MI: Steam Press, 1880), str. 103

Iskustvo koje su pripadnici pokreta sedmog meseca zbog svega ovoga doživeli je ostavilo toliko dubok utisak na adventističke pionire da je ono bilo jedan od razloga zašto su nakon razočarenja odbili da poveruju da je sve bilo zabluda i krenuli u potragu za greškom u Milerovom tumačenju. Za Džejmsa Vajta, prvi od ukupno četiri dokaza da je pokret sedmog meseca bio autentičan i da nije rezultat fanatizma, bila je upravo praksa ispovesti. Naime, Vajt kaže da je pokret sedmog meseca nosio naročite oznake božanskog proviđenja:

Nisu ga karakterisale krajnosti koje se uvek manifestuju tamo gde ljudsko uzbuđenje ima kontrolišući uticaj, a ne Božja reč i Duh. Bio je u harmoniji sa praznicima poniženja, cepanja srca, ispovesti i potpunog posvećenja svih, što je sve bilo stvar prošlosti u Starom zavetu, a postalo predmet dužnosti u Novom.
James White, Life Incidents (Battle Creek, MI: Steam Press, 1868), str. 168

Jako je važno da se primeti da je ispovest bila praksa adventističkih pionira koja je za njih bila potpuno prirodan odgovor na njihovo uverenje da žive u antitipskom Danu očišćenja (Jom Kipur) i da Hristos ponovo dolazi. Dakle, ispovest je bila njihova praksa na koju su bili pokrenuti kao zajednica, prikladan odgovor na doktrinu o Drugom dolasku, a ne nekakva „nova“ soteriologija odvojena od prakse u kojoj bi se insistiralo da bez ispovesti nema spasenja. Argument koji bi ovde mogao da se postavi jeste da ovo nisu bile javne ispovesti već individualne, u kleti, pred Bogom. Međutim, u svim tekstovima se vidi da rani adventisti nisu pravili razliku između ispovest pred Bogom i u zajednici, već se podrazumevalo da ispovest u zajednici znači ispovest pred Bogom.

Praksa ispovesti kod ranih adventista

Ovaj zaključak se najbolje vidi u održavanju tzv. „društvenih sastanaka“ još dugo nakon Velikog razočarenja. Oni su bili neka vrsta bogosluženja, ali ne „paradnog“ tipa, već „radnog“, jer su ovi sastanci bili od koristi u duhovnom smislu. Na primer, Džejms Vajt za društvene sastanke kaže da su „bili ispunjeni svečanom atmosferom. Gresi su bili priznavani sa suzama u očima, životi su bili otvoreni pred Bogom i čule su se snažne molbe za oproštaj.“² Elen Vajt je smatrala da društveni sastanci treba da budu korisni: „Tada smo imali društveni sastanak. Mnoga iskustva su bila podeljena i mnoge ispovesti izrečene sa suzama u očima. Ovo je bio koristan sastanak.“³ Praksa međusobnog ispovedanja u suzama je uvek pratila one sastanke koje je ona smatrala najkorisnijima: „Jutrošnji društveni sastanak u pet ujutro je bio najbolji koji smo do sada imali. Brat je bio na kolenima priznajući drugom bratu, srca su bila slomljena, suze, oproštenje i radost.“⁴ Društveni sastanci su za nju bili od najviše važnosti,⁵ toliko da ih je smatrala ključnima za budućnost crkve.⁶

Džejms Vajt (1821-1881) i Elen Vajt (1827-1915)

Ovde takođe nema govora da se radi o ispovesti u kleti, već su ispovesti iznošene u okviru javnih sastanaka pod šatorom, što je ekvivalent za današnje crkvene sabore. Prema savetu Elen Vajt, pored molitve, ispovest je duhovna potreba ljudi koji dolaze u crkvu i potrebno im je omogućiti uslove da u manjim grupama koje bi se sastajale na marginama sabora ispovede svoje grehe. Među praktikantima ispovesti unutar zajednice bilo je i onih koji su ušli u anale adventističke istorije.⁷ Ovaj sastanak se dogodio 1849. godine i bio je prekretnica za ovu lokalnu crkvu koja je bila uništena fanatizmom. Mislim da nije preterano reći da su kroz praksu ispovesti rani adventisti stekli poniznost bez koje se pokret nikada ne bi makao dalje od početka.

Ispovest i doktrina

Stav Elen Vajt prema ispovesti je generalno pozitivan. Pre svega, ona praksu ispovesti smatra starom evanđeoskom doktrinom koja bi trebalo da se ne samo propoveda, već da bude vidljiva u životu crkve.⁸ Dakle, ispovest je doktrina koja bi trebalo da se vidi. Međutim, što je u citiranom tekstu još važnije, tu se smatra da je odsustvo propovedanja ispovesti novotarija koju karakteriše odsustvo poniznosti i imitiranje duha vremena, što po njenom mišljenju ne dovodi do obraćenja novih vernika. Dakle, pre svega, za Elen Vajt ispovest nije samo stvar prakse, već i doktrine koja je nasleđena, najverovatnije iz metodizma u kom je odrasla. Džon Vesli, osnivač metodizma koga je Elen Vajt jako visoko cenila,⁹ je izjavio: „Potvrđujemo da je ispovest ljudima u mnogim slučajevima korisna: javna u slučaju javnih skandala; privatna, pred duhovnim vodičem radi rasterećenja savesti i radi pomoći na putu ka pokajanju.“¹⁰ Kao što će se videti kasnije, Elen Vajt se uklapala u ovaj Veslijev stav.

Praktična vrednost ispovesti

Osim doktrinarne vrednosti, ispovest je za Elen Vajt prvenstveno imala praktičnu vrednost. Na prvom mestu, lična ispovest razmekšava srce osobe sa kojom je osoba koja se ispoveda u zavadi.¹¹ Ispovest pomaže u razrešavanju konflikata unutar zajednice tako što osoba koja se ispoveda preuzima svoj deo odgovornosti za nastali problem, a onda ćuti i pušta da druga strana sama bude pokrenuta na ispovedanje svog dela odgovornosti. Ovde se vrednost ispovesti za život i jedinstvo zajednice posmatra kroz princip bavljenja isključivo sobom i svojom odgovornošću u konfliktima. Ona taj princip dalje obrađuje u sledećem citatu:

Ne treba da dopustimo nikakvim osećanjima protiv naše braće da uđu u naše srce, jer to nije duh Hristov; nije princip istine da iznalazimo mane u braći i da mislimo zlo o njima. Ako se u vašoj sredini pojave bilo kakve poteškoće, pokušajte da ih na bilo koji način usaglasite; to je vaša hrišćanska dužnost. Možda mislite da je vaš brat u potpunosti u krivu, ali ako on ne dolazi k vama, vi morate otići k njemu i pokušati da se zbližite. Morate se slagati; ako se ne slažete sa drugima, Hristos ne može stanovati u vašem srcu. . . . I nemojte prestati da se molite Bogu sve dok svaka zla misao i osećanje ne budu prevaziđeni. Hristos kaže: ‘Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe, i molite se Bogu jedan za drugog, da ozdravljate’ (Jakov 5.16). Koliko ste ovoga uradili? Kada bi duh ispovesti ušao u crkvu svakako biste videli spasenje Božje.¹²
Ellen G. White, Manuscript Releases 5, str. 6

Pre svega, Elen Vajt pripisuje Hristu reči iz Jakovljeve poslanice, verovatno da bi naglasila koliki je imperativ ispovest bratu/sestri. Drugo, ona ne dopušta konfliktima da puste koren u zajednici, te doslovno kaže da je sloga među vernicima još jedan imperativ. Nju ne zanima ko je u pravu, već joj je sloga do te mere primarna da njeno odsustvo proglašava znakom odsustva Hrista iz srca. U tom kontekstu ona završava sa značajem ispovesti koje u ovom tekstu, može se zaključiti, ima ni manje ni više nego soteriološku vrednost: „Kada bi duh ispovesti ušao u crkvu svakako biste videli spasenje Božje.“ Ispovest ovde služi kao most između vernika/zajednice i iskustvenog doživljaja spasenja.¹³ Ovo nije izolovan slučaj. Elen Vajt se izgleda nije zadovoljavala zadržavanjem na intelektualnom pristajanju uz određeni set doktrina, već je uvek želela da vernici u praksi dožive ono što usnama govore da veruju:

Ovo je naše uputstvo koje nam je dao Hristos, veliki učitelj. Božja blagodat će biti jasno otkrivena u ovoj [crkvenoj] Oblasti ukoliko bi muškarci i žene ponizili svoja srca pred Bogom. Ako želite da odsjajujete Hristov lik, onda ispovedite svoje grehe, pokajte se pred Bogom i ne bavite se greškama svog brata. Niko vam nije rekao da to radite. Bog želi da se bavite svojim ličnim manama i greškama, vašim ličnim gresima. On želi da se pokajete i obratite, napuštajući ne-hristolike crte karaktera. Pravo pokajanje će uvek proizvesti ispovest.
Ellen G. White, Ms 53, 1905, par. 5

Ona želi da se Božja blagodat otkrije, da se jasno vidi u crkvi. Da bi do toga došlo, ključne su dve stvari: 1) ispovest isključivo sopstvenih greha i 2) prestajanje iznalaženja mana kod drugih. Pokajanje koje je unutrašnji, nevidljivi akt srca trebalo bi da prati konkretna ispovest kao spoljašnja manifestacija nevidljivog pokajanja srca. Ona će ovo na drugom mestu doraditi i iznijansirati, ali ovaj detalj da se promene u čoveku vide u konkretnim akcijama, vidljivim za zajednicu je jako važan. Za nju se hrišćanstvo nije zaustavljalo na apstraktnim tvrdnjama, već je moralo da rađa adekvatan rod u sferi javnog života. U ovom slučaju, prema njenim rečima, rod pokajanja je uvek ispovest. Ponovo bi moglo da se tvrdi da se ovde radi o tajnoj ispovesti pred Bogom, ali njena izjava jasno razdvaja unutrašnje pokajanje pred Bogom i spoljašnju, javnu ispovest kao rod pokajanja, i sve je izrečeno u kontekstu veoma konkretnog otkrivanja Božje blagodati i vidljivog odsjajivanja Hristovog lika u jednoj crkvenoj oblasti. Takođe, treba uočiti i detalj u kom se kaže da vernici treba da se bave svojim manama i gresima, jer postoje ljudi koji smatraju da je „bavljenje sobom“ nešto što treba izbegavati u ime principa „gledanja na Hrista“. Međutim, ovaj princip fokusiranja na Hrista iz nekog razloga ne važi kada se ti isti ljudi bave tuđim životom i tuđim manama. Potpuno istu potrebu za ispovedanjem Elen Vajt vidi i kod pastora:

Umesto da budu uzdignuti iznad braće, oni koji tvrde da su sluge živoga Boga moraju da budu spremni da budu sluge svima i moraju da poseduju blag, uglađen duh. Ako greše, treba da budu spremni da se temeljno ispovede. Iskrenost namera ne može biti izgovor za neispovedanje grešaka. Ispovest neće umanjiti poverenje crkve u vesnika, a on će postaviti dobar primer; duh ispovesti će biti podstaknut u crkvi, a rezultat će biti slatko jedinstvo.
Ellen G. White, Early Writings, str. 102

Ovde se takođe ne radi o tajnoj ispovesti, već o javnoj jer se rezultati pastorove ispovesti osećaju u javnosti u vidu podsticaja praktikovanja ispovesti unutar crkve i stvaranja jedinstva. Iz ovog citata proizlazi da pastori prvi treba da pokažu primer vernicima kada je u pitanju ispovedanje. Praksa ispovedanja stavlja pastore u poziciju autentičnih slugu koji ličnim primerom predvode vernike a oni postaju istinski kanali Božjeg isceljenja za crkve koje prolaze kroz konflikte. Ovo je ujedno i dokaz da Elen Vajt nije promovisala tradicionalnu praksu ispovesti gde ne postoji reciprocitet, tj. uzajamnost u aktu ispovedanja. Sveštenici u tim tradicijama se nikada ne ispovedaju vernicima, već imaju svoje ispovednike. Nasuprot tome, Elen Vajt ohrabruje pastore da ispovede svoje greške pred vernicima. Razlog za ohrabrenje je jasan iz sledećeg citata:

Žalosna je činjenica da grešno srce ne želi da bude kritikovano, niti da se podvrgne poniženju kroz ispovedanje greha. Neki uviđaju svoje greške, ali zato što misle da će im ispovest oduzeti dostojanstvo, oni opravdavaju svoje greške i tako se brane od disciplinovanja koju bi ispovest donela duši. Misao o počinjenom grehu će ostati da im zagorčava zadovoljstva i da im ometa kretanje; jer time što su skrenuli sa staze ispovesti, oni su propustili da budu primer narodu.
Ellen G. White, Fundamentals of Christian Education, str. 239

Detalj o „oduzimanju dostojanstva“ zahteva dublju analizu. U svakoj crkvi, verske vođe se nalaze na poziciji visokog dostojanstva tj. velikodostojnika, koja im sama po sebi daje veliki autoritet u odnosu na vernike a da oni sami nikome ne „polažu račune“. „Oduzimanje dostojanstva“ bi onda značilo destabilizaciju ove pozicije. S druge strane, na takvim pozicijama, hibris je najveće iskušenje. Kada osobe na tim pozicijama sagreše, nije dovoljno samo da uvide grešku. Potrebno je „disciplinovanje“, tj. kontakt sa realnošću, a ispovest upravo tome služi. U gornjem citatu je opisan duhovni sunovrat osobe koja je uvidela grešku, ali nije pristala na samo-disciplinu kroz ispovest iz straha od destabilizacije pozicije visokog dostojanstva na kojoj se nalazi i od koje živi. Opravdavanje greške je najčešći metod izbegavanja suočavanja sa realnošću koji kasnije vodi još dublje u hibris. Ispovedanjem se ovaj sunovrat zaustavlja, jer preciznim imenovanjem greha, iskrenošću i preuzimanjem odgovornosti za sopstvene misli i postupke crkveni velikodostojnik odbacuje lični interes, skida masku žrtve, javno preuzima mrlju na sebe i prepušta se Bogu koji je jedini u stanju da tu mrlju ukloni.¹⁴

To sve važi upravo za vođe crkava. Međutim, tokom osnovnih studija teologije nas su učili da nikada nemamo lične prijatelje među vernicima (valjda da ne bismo bili optuženi za pristrasnost), a kamoli da im ispovedamo naše greške. Očigledno negde postoji prekid između onoga što adventizam jeste i onoga što se od svega toga primenjuje na Balkanu. Zanimljiv detalj je da se nepokajanje vidi na čovekovoj spoljašnjosti kroz očigledno nezadovoljstvo i drugačije ponašanje. Ta ideja postoji u Ps. 38 koji opisuje takve ljude kako žive u grču, izolaciji i hodaju povijeni. Osim što služi kao most izolovanoj duši da se vrati u zajednicu, ispovest pred zajednicom vernih služi i kao disciplinska mera koja oduzima osobi mogućnost da kasnije porekne počinjeni greh kroz samo-opravdavanje ili igranje uloge žrtve. Jedino Bog može da ukloni mrlju greha sa čoveka, ali On to čini unutar zajednice vernih i kroz nju. To je tako bilo u starom Izraelu i tako je i u Novom zavetu. Elen Vajt potvrđuje ovu ideju u izjavi koja ima veoma ozbiljne teološke implikacije:

Kasno je da se pozivamo na dostojanstvo. Postoje oni koji, iako smatraju da je za druge savršeno prikladno da ispovede svoje greške, misle da im njihova pozicija onemogućava da ispovede svoje. Braćo moja, ako očekujete da vaši gresi budu izbrisani krvlju Hristovom, morate da ih ispovedite. Ako vaša braća znaju za vaše greške, i ako vam je vaša pozicija proširila uticaj, utoliko pre je neophodno da se u potpunosti ispovedite. . . . Neka naši gresi odu ispred nas na sud, da bi mogli da budu izbrisani.
Ellen G. White, Ms 22, 1890, 4, 5, 6, 8, 9.

Ona ovde povezuje ispovest u zajednici vernih sa brisanjem greha na nebeskom sudu. Izgleda da su u njenoj misli te dve stvari povezane. Ovo je jako ozbiljna tvrdnja koja ima određeno uporište i u Pismu: „Jer vam kažem zaista: što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdrešite na zemlji biće razdrešeno na nebu“ (Mat. 18.18; vidi takođe Jov. 20.23). Ovo je jedan od najvažnijih tekstova na kojima se zasniva sakrament pokore u Rimokatoličkoj crkvi u kom se tvrdi da sveštenik ima moć da pokajnika koji prolazi kroz pokoru razreši greha. Kod Elen Vajt, ovu ideju treba razumeti u kontekstu ispovesti unutar zajednice vernih i oproštenja koje zajednica pruža ili uskraćuje pojedincu. S druge strane, može se tvrditi da se ispovest ovde odnosi na greške koje su opšte poznate svima. Međutim, postavlja se pitanje: kako znamo šta drugi zasigurno znaju o nama? Ako mislimo da ljudi znaju o nama samo ono što im saopštimo, to je iluzija. Najkonzervativnije procene kažu da na neverbalnu komuniciraju odlazi 60%, dok neki kažu da je čak 93% poruke koju komuniciramo neverbalno. Kao što je već rečeno, ljudi koji se nisu ispovedili se fizički ponašaju drugačije, izgledaju drugačije i njihov greh na taj način vrši negativan uticaj na zajednicu, iako možda niko ne zna šta je konkretno neispoveđena osoba počinila. To se jednostavno vidi na njoj u njenom nezadovoljstvu, držanju, oblačenju, gestikulaciji, distanci, pogledu, izbegavanju kontakta očima itd. Međutim, čak i kada bismo se zadržali na javnom ispovedanju greha za koje svi znaju, ponovo u praksi preovladava odbijanje priznanja, poricanje, namerno laganje i bezbožno insistiranje počinitelja na materijalnim dokazima.¹⁵

Elen Vajt kaže da neispoveđeni greh vrši nevidljiv ali veoma stvaran uticaj na zajednicu zbog kog čitava crkva pati.¹⁶ Osobe na koje ona misli su ono što mi danas nazivamo zavisnicima. Ispovest i poniznost su osnovni preduslov za isceljenje osoba koje se nalaze u ovakvom stanju, jer slušanje propovedi koje služe za uterivanje straha od Božjeg suda evidentno nije dalo željeni efekat. Drugo, bez obzira što niko nije znao za zavisnost i što niko drugi nije bio uključen u tu praksu osim počinioca, ona je negativno uticala na okolinu koja je zbog toga patila. Na kraju telo počne da odaje signale o prisustvu tajnih greha, tako da te „tajne“ ulaze u javnost u obliku negativnog ponašanja, ili odsustva pozitivnog ponašanja i postaju opšte poznate svima, iako možda niko ne zna koji tačno greh osoba upražnjava ili je opterećuje. Kada je osoba u zajednici vernih, njene tajne itekako utiču na život zajednice. Nešto slično kao Ahan, zbog čijeg je tajnog greha čitava zajednica stradala i koji je na kraju bio primoran da ispovedi svoju tajnu pred čitavim narodom. To se jako dobro vidi i u jednom događaju u kom je učestvovala Elen Vajt:

Satima smo se trudili da dovedemo ovog mladića do pokajanja, da ispovedi svoje grehe, da raskrsti sa nepravdama i primi dragoceni dar oproštaja. On se bunio kako nije uradio ništa toliko loše; sve je moglo lako da se prikaže u drugačijem svetlu. Molili smo se za njega. . . . Nakon molitve za njega iznova i iznova, ja sam posle dugo vremena izjavila: „Ja više ne mogu.“ Tada je on priznao da je pogrešio i da će slediti Spasitelja i živeti drugačiji život. Ja sam mu odgovorila: „Ja ne verujem u tvoje priznanje. Kriv si za grehe, teške grehe, i ako ih uvijaš, za tebe nema obećanja o oproštaju. Gospod zna i ti znaš i ja znam koji su to gresi. Ja ih neću ispovediti umesto tebe. Ti moraš sam da ih ispovediš.“
Ellen G. White, Letter 164, 1896, par. 5

Ovde je ispovest pred Bogom izjednačena sa ispovešću unutar zajednice. Zajednica ne mora da bude velika, pa čak ni crkvena; nekada to može biti i porodica.¹⁷ Ništa u ovim situacijama nije bio razgovor jedan-na-jedan. Tu je uvek više ljudi čije prisustvo služi da osoba dođe do pokajanja. U slučaju gore pomenutog mladića, njegovo uopšteno verbalno priznanje nakon što je Elen Vajt izgubila strpljenje nije imalo nikakvu težinu. Od njega se tražilo da pred grupom vernika bude temeljit i konkretan u aktu ispovesti svog nedela za koje su znali samo Bog, on i ona putem proročke objave. Međutim, on je morao da to prevali preko usana, on je morao da pronađe u sebi poniznosti, on je morao da prođe kroz proces disciplinovanja. Na osnovu ovog citata, očigledno je da ni svest o počinjenom grehu, ni priznanje samom sebi da je zlo učinjeno, pa čak ni iznuđena ispovest¹⁸ nisu bili dovoljni za primanje oproštaja. Nije dovoljno ni to što Bog zna da je zlo učinjeno. Potrebno je bilo nešto više da bi se dobio dar oproštaja, a to više je samoinicijativna, dobrovoljna ispovest unutar zajednice vernih koju je njegov greh, iako tajan, na neki način povredio. Ovo je još više potvrđeno u sledećoj njenoj izjavi koja je izrečena u kontekstu disciplinskog procesa u jednoj lokalnoj crkvi:

Videla sam da su neki jako zabrinuti za tebe, da se plaše da tvoja braća pastori neće pravedno postupiti prema tebi. Takvi treba da se sklone sa puta, da verno ispovede sopstvene grehe i dozvole da sva težina suda i tvojih greha počinu na tvojoj glavi. Božja je namera da oni tu ostanu sve dok ih korenito ne ukloniš putem pokajanja i iskrene ispovesti. Oni koji gaje izopačene simpatije prema tebi ti ne mogu pomoći. Neka pokažu revnost u kajanju za svoja lična spoticanja i puste te da stojiš sam za sebe. Ti si potpuno skrenuo sa puta i ukoliko ne obaviš koreniti posao, ne ispovediš svoje grehe bez ukoravanja braće [svaljivanja krivice na druge], i ne postaneš spreman da budeš poučen, za tebe neće biti mesta u Božjem narodu.
Ellen G. White, 1T, str. 319

Ovo ponovo prati istu ideju da postoji korelacija između onoga što se dešava unutar zajednice vernih sa onim što se dešava na nebu. Za razliku od rimokatoličkog stava da su sveštenici veza između neba i zemlje i da imaju vlast da otvore i zatvore izvor blagodati, kod Elen Vajt se čini da je Sveti Duh taj koji je veza između neba i zemlje, između onoga što se dešava pred Božjim prestolom gde je Sveti Duh prisutan kao deo Trojstva, i onoga što se dešava u crkvi gde je Sveti Duh takođe prisutan kao vladar koji živi u ljudskim srcima i služi kao sveza ljubavi i jedinstva crkve, ali i veza sa božanskim sudom nad nepokajanima. Da je Duh ključan postaje evidentno iz sledeće njene izjave:

Neki su se ispovedili, uključujući i tebe. Drugi se nisu ispovedili, jer su bili isuviše ponosni da to urade i nisu izašli na videlo. Tokom sastanka, njih je pokretao drugi duh i nisu znali da je Bog poslao ovu dvojicu mladih ljudi, pastora Džonsa i Vagonera, da im iznesu posebnu poruku, a koje su oni dočekali sa ismevanjem i prezirom, ne shvatajući da nebeske inteligencije beleže njihove reči u nebeskim knjigama.
Ellen G. White, Manuscript Releases 15, str. 83

Dve grupe ljudi u crkvi, dva različita duha koji vladaju njima i refleksija uticaja svake od grupa u nebeskom zapisu. Doduše, ovde se eksplicitno spominje samo „drugi duh“, duh koga karakterišu ponos, ismevanje i prezir, dok je Prvi Duh prisutan implicitno i osobe pod njegovim uticajem evidentno ispoljavaju poniznost i ispovest unutar zajednice. Zbog balkanskog konteksta u kome je ovaj blog pisan vredno je pomenuti i to da je osoba koja je ismevala Džonsa i Vagonera na konferenciji u Miniapolisu 1888. godine bio Ludvig Konradi.¹⁹ To je bio čovek koji je veoma rano u svojoj karijeri odbacio autoritet Elen Vajt jer mu je predočila da zna za neki njegov tajni greh za koji je on odbijao dao se pokaje.²⁰ Ovo je važno jer je takav čovek, koji je na osnovu ovog citata vođen tim „drugim duhom“ bio prvi adventistički misionar koji je doneo adventnu vest narodima Balkana,²¹ bio model na koga su se novi obraćenici ugledali i praktično „formatirao“ prve adventističke vernike. Prema principu iz pera Elen Vajt, njegov primer misionara i pastora je ostvario uticaj na crkve koje je stvarao, te je stoga očekivano što je ispovest pred zajednicom među adventistima na Balkanu, a naročito među crkvenim vođama, više izuzetak nego pravilo. Kao što je ispovest teško padala Konradiju koga je vodio „drugi duh“, duh ponosa, ismevanja i prezira, na isti način je taj isti duh prenesen i u zajednice koje je osnovao. Prema Elen Vajt, jedini način da se taj drugi duh istera jeste upravo ispovest.²²

Čišćenje, odnosno isceljenje duše je jedan od najvažnijih motiva u spisima Elen Vajt. Prema njenim rečima, u poslu čišćenja ljudskih duša od semena greha i korena zla, akt ispovesti unutar zajednice je nezaobilazan. Bez praktikovanja ispovesti, ljudi će uvek iznova praviti jedne te iste greške.²³ Dakle, akt ispovesti u zajednici nije uslov za Božji oproštaj kojim započinje putovanje hrišćanina, ali jeste za započinjanje i održavanje procesa čišćenja od karakternih crta zbog kojih osoba stalno pada na jednoj istoj stvari, ostaje jalova za rod Duha, tj. rađa zao rod kojim nanosi štetu zajednici. Elen Vajt ovaj proces naziva „poslom“ i nedvosmisleno ističe da je to nešto u čemu pojedinac itekako ima udela.²⁴ Jednostavno, ako želi čistiju budućnost, osoba mora da se pozabavi svojom prošlošću:

Ne možeš ignorisati prošlost; moraš nešto da uradiš sa prošlošću i sadašnjošću. Kada je u pitanju prošlost, treba da se ispovediš; i kako sam se sa nestrpljenjem nadala da ću te videti da si krenula u ovaj posao a da ne moram ponovo da te podsećam na to. Pre nekoliko sedmica iskreno sam razgovarala sa tobom o ovom pitanju. I sada ti ponovo skrećem pažnju, ne zato što želim da ti izazovem bol, već zato što želim da te spasim od tuge i kajanja u budućnosti od kojih neće biti pomoći. Volim tvoju dušu; ali tebi je jako teško da se suočiš i priznaš greh bez opravdavanja same sebe. To je kao vađenje desnog oka; kao odsecanje desne ruke.
Ellen G. White, Letter 4, 1885, par. 8

Ovo pismo je napisano Edit Endrus, rođaci dobro poznatog Džona Endrusa, dugogodišnjoj pripadnici crkve koja se u tom trenutku se nalazila na samrtničkoj postelji. Dakle, ne radi se o novokrštenom verniku koji bi trebalo da preispita svoju prošlost pre nego što se krsti, već o osobi koja je ceo svoj život provela u crkvi i bila aktivna u službi Bogu. U ovom slučaju, bolan akt ispovesti koji izgleda kao kopanje oka i odsecanje ruke odnosio se na priznanje onoga što je Edit poricala o sebi – njene egocentričnosti i zavodljivosti. Ona je našla načina da „prošvercuje“ ove karakterne mane, što zbog rodbinskih veza, što zbog činjenice da se za ove stvari ne pokreće disciplinski postupak. Međutim, sada, na kraju života, trebalo je da ispovedi kao greh sve ono što je njoj verovatno bilo sasvim normalno. To nije lako, naročito onima koji su na istaknutim mestima i uživaju veliki ugled.²⁵

U Novom zavetu, ovaj bolan proces je prikazan kroz sliku orezivanja loze. Na osnovu Jov. 15.1-8, slično kao i u paraboli o žitu i kukolju, u crkvi postoje dve grupe vernika – oni koji su na Čokotu ali su besplodni, i oni koji su na Čokotu i rađaju. Za ove druge važi obećanje da će biti očišćeni kako bi bili još plodniji. Inicijalno, učenicima je rečeno da su već očišćeni rečju Hristovom (st. 3), tj. vizijom Božjeg Carstva koju su primili od njega. Međutim, kasnije im se kaže da ta vizija mora da u njima donese rod, što znači da Hristov učenik nije samo onaj ko teoretski poznaje Hristova učenja, već se učeništvo povezuje sa donošenjem roda: „Tim će se otac moj proslaviti, da rod mnogi rodite; i bićete moji učenici“ (Jov. 15.8). Među učenicima koji su ovo slušali bio je i Petar koji se kasnije tri puta odrekao Hrista. Koji je bio lek za čupanje korova izdajstva i kukavičluka? Upravo suočavanje sa činom izdajstva i kukavičluka, i ispovest, temeljna ispovest kako Elen Vajt kaže – za svako odricanje po jedna ispovest, sve dok poslednje suočavanje nije uzdrmalo Petra na najdubljem nivou na kom su bile uključene i emocije. Tako izgleda „kopanje oka“ u praksi. Što je veći ugled, to je poricanje jače, a praksa ispovesti teža i bolnija. I nemamo razloga da verujemo da je Hristos nasamo suočio Petra i pozvao ga na ispovest. Postoje dve mogućnosti. Prva je da su se suočavanje i ispovest dogodili za trpezom, nakon zajedničkog obroka (Jov. 21.15), ili da je bilo u prisustvu apostola Jovana (st. 20). U svakom slučaju, ta ispovest je ušla u Jevanđelje po Jovanu, knjigu koju nije napisao Petar, što implicira da je makar još jedna osoba bila svedok Petrove ispovesti. Iako su i Juda i Petar bili na istom Čokotu i ipak na kraju učinili isti čin izdajstva, Judu je vodio „drugi duh“ i nije rađao rod, ali Petar jeste. Petrov rod je bila spremnost da se ponizi, suoči se pred zajednicom sa svojom prošlošću i odgovornošću, i ispovedi se čak tri puta za jedan te isti akt izdajstva. Moglo bi se ustvrditi da za ovaj Petrov greh niko nije znao osim njega, sluškinje i Hrista, ali se rasplet ipak dogodio u zajednici učenika, što ima smisla – jer to su bili ljudi koji će svi osim Jovana završiti život mučeničkom smrću, život će im zavisiti jedni od drugih i među takvim saradnicima ne sme biti tajni.

Proces čišćenja u zajednici zahteva ispovest koja je konkretna i precizna, a ne uopštena kako to obično biva:

Bilo mi je pokazano da su u jednom periodu, kada je Duh Gospodnji radio na onima koji su bili povezani sa Institucijom, bile izrečene neke ispovesti. Izgledalo je kao da su se sastali na mestu bogosluženja. Pastor Rajs je stajao, a Duh Božji je duboko pokretao njegovo srce da se ispovedi i tako izađe iz tame u videlo. Ali on je samo govorio uopšteno. On ni na koji način nije očistio svoju dušu od mrlja svog udela u nepravdi počinjenoj sestri Hild. Neko vreme je drhtao zbog podsticaja Božjeg Duha, ali je odbio da podizanjem krsta ponizi svoju dušu pred Bogom. Od tada on je počeo da hoda u tami, nasuprot svetlosti i istini. On je imao manipulativni [molding] uticaj na sestru Hild. U jednom trenutku je ona osećala da nikada neće biti slobodna ukoliko se ponizno ne ispovedi. Ali pastor Rajs je manipulisao [molded] stvarima tako da idu njemu u prilog. Mogao je da radi ispravan posao; mogao je da izađe iz tame u videlo; mogao je da se približi Bogu; i Gospod bi oprostio njegove grehe i uzdigao njegovu zastavu nasuprot neprijatelja.
Ellen G. White, Manuscript Releases 20, Manuscript no. 1496, str. 367

Ovde se čak više ni ne radi o procesu čišćenja, već o najosnovnijem prelasku iz tame ka svetlosti. U tom činu, ispovedanje univerzalne grešnosti tokom koje se osoba ne suočava sa konkretnim, ličnim gresima je bezvredno. Osobe koje se opiru ispovesti, kao pastor Rajs, na kraju počnu da hodaju u tami bez obzira na poziciju koju zauzimaju. Na osnovu ovog citata, hodanje u tami nije lutanje u neznanju, već aktivni uticaj u pravcu uspostavljanja carstva tame nad drugima. U slučaju ovog pastora, oruđe koje je izabrao bila je manipulacija kojom je odvraćao vernike u kojima se, pod uticajem Svetog Duha, javila želja da kroz ispovest izađu na svetlost. Dakle, u centru svog bića u kom se donose odluke, ovaj pastor je prelomio na stranu tame. Rajs je imao šansu da kroz ispovest u zajednici pređe iz tame u svetlost i započne čišćenje karaktera. Ispovest sama po sebi nema nikakvih soterioloških zasluga pred Bogom jer i spasenje i proces čišćenja zavisi od Boga, ali na taj proces osoba ili pristaje kroz konkretnu ispovest u zajednici, ili ne pristaje – bilo odbijanjem da se ispovedi, bilo falsifikovanjem ispovesti kroz ispovedanje univerzalne ljudske grešnosti. Isti gore pomenuti pastor Rajs je jako zazirao od ispovesti pred zajednicom:

Dr. Gibs je prihvatio svoju odgovornost. Pastor Rajs se nije ispovedio, samo je priznao ono što je bio prisiljen da prizna pred odborom. Ali moram da kažem, on je preda mnom izrekao prilično mnogo ispovesti u Ouklandu dok je trajao sastanak pod šatorom. Dr. Gibs se ispovedio i pred svojom ženom, na najdetaljniji mogući način. On se ispovedio i preda mnom, a zatim i pred odborom. On je učinio sve što je mogao da bi ispravio stvari. Tražio je oproštaj od odbora, a zatim su svi u odboru glasali. Brat i sestra Makston i pastor Rajs su zajedno sa odborom zdušno podigli ruke u znak prihvatanja ispovesti i praštanja.
Ibid., str. 366

Ovde Elen Vajt pravi razliku između ispovesti na koju je neko bio primoran i dobrovoljne ispovesti izrečene pod uticajem Duha. Pastor Rajs spada u prvu kategoriju, dok se Dr. Gibs dobrovoljno ispovedio. Zbog čega je dobrovoljnost u ispovesti ključna za duhovnu obnovu? Zato što je dobrovoljnost potrebna da bi se otišlo korak dalje od pukog poštovanja slova zakona – u ispunjavanje duha ispovesti. Osoba dobre volje se ne zaustavlja samo na ispovedanju događaja iz prošlosti. U njoj se zbog ispovesti rađa svest o osobama koje je povredila, saosećanje prema njihovom bolu, želja da stupi u kontakt sa njima i ispravi stvari, popravi nanesenu štetu i uradi sve da dođe do pomirenja. Kako sama Elen Vajt kaže, pokajanje, ispovest i iskupljenje za nanesenu štetu su ispunjenje onog uzvišenijeg, Hristovog zakona ljubavi kome je cilj obnova odnosa između ljudi, a ne samo puko ispunjavanje slova zakona.²⁶ Rezultat je da u slučaju pastora Rajsa nije došlo do pomirenja sa zajednicom, a u slučaju Dr. Gibsa jeste. Razlika između njih dvojice bila je u spremnosti da se dobrovoljno ispovede, a ne da ih neko na to natera. Zbog toga, crkva ne može zahtevati praksu ispovesti, već je samo može primiti kao dar koji Duh spontano rađa dok živi u ljudima dobre volje i radi kroz njih:

Izričito uputstvo je dato u vezi sa ovim stvarima. Ispovest greha, bilo javna ili privatna, treba da bude iskrena i dobrovoljno iskazana. Ona ne treba da bude zahtevana od grešnika. Ona ne sme da bude obavljena na lakomislen niti na bezbrižan način, ili da bude na silu izvučena iz onih koji ne shvataju užasan karakter greha. Ispovest koja je pomešana sa suzama i tugom, u kojoj se izlivaju same dubine duše, pronalazi svoj put do Boga beskrajnog milosrđa.
Ellen G. White, 5T, str. 636-637

Izgleda da jedino što je Elen Vajt prihvatala kada je u pitanju ispovest unutar zajednice jeste ispovest koju Sveti Duh pokreće u iskrenom i dobronamernom pojedincu. Ovaj stav pokazuje da iako je Elen Vajt insistirala na potrebi ispovesti, ona ga ipak nije nametala drugima. Sada se bolje može razumeti i njeno odustajanje od daljeg pritiska na gore pomenutog mladića koji je uprkos velikom uloženom trudu oko njega i dalje opravdavao svoje postupke i odbijao da se ispovedi.²⁷ Čak ni nebeskim bićima nije dozvoljeno da prisiljavaju ljude na bilo šta:

Anđeli stalno pozivaju ‘Dođite, jer je već sve spremno’; ali njima nije dopušteno da prisile ljude da prihvate poziv. Bog iskreno čezne da svi prihvate ovaj poziv. Ali on ne koristi silu. On ostavlja čoveku da izabere za sebe. Saosećanje i oproštaj čekaju pokajane grešnike. Bog je spreman da oprosti kada se srce otvori božanskom uticaju njegove blagodati; ali blagodat nije i ne može biti zamena za pokajanje i ispovest. Blagodat i svetlost nikada ne mogu da obrate dušu ukoliko čovek ne usmeri svoju volju na stranu pravde.
Ellen G. White, Ms 186, 1901, par. 4

Važan detalj nalazi se u tvrdnji da blagodat ne može biti zamena za ispovest i da božanska blagodat nije u stanju da obrati dušu ukoliko se čovekova volja ne pokrene. U ovoj izjavi je odbačeno osnovno kalvinističko verovanje u neodoljivost blagodati i potvrđen arminijanistički stav kroz naglasak da je potreban i akt ljudske volje koji se vidi u dobrovoljnoj spremnosti na ispovest. Zaokret je potreban na nivou volje, a prvi korak usmeravanja ljudske volje ka pravdi je spremnost na ispovest. Ali to je možda tema za neki drugi blog. Za sada, praksa ispovesti kod ranih adventista imala je oblik ispovedanja unutar zajednice vernih prevashodno u svrhu čišćenja od ukorenjenih karakternih mana putem procesa disciplinovanja koji priroda ovakve vrste ispovesti pruža. Ona nije mogla da se nametne i zahteva od vernika, ali je bila očekivana kao prirodna posledica obitavanja Svetog Duha u srcima i pastori su trebalo da primerom povedu vernike u ovom pravcu. Dakle, praksa ispovesti je kod ranih adventista upražnjavana, očekivana i pozitivno se na nju gledalo. Međutim, bilo je i problema u sprovođenju ove prakse, i to ne malih problema.

Loše iskustvo sa praksom ispovesti

O tim problemima svedoči tekst Elen Vajt iz 1889. godine u kom ona pokušava da uvede red u ovu praksu jer su se stvari očigledno otele kontroli.²⁸ Tu ona priznaje da je praksa ispovesti „dobra za dušu“ ali da je potrebna mudrost prilikom izbora onih koji će slušati ispovest. U principu, Elen Vajt vidi tri potencijalne publike – odabranu nekolicinu,²⁹ osobu sa kojom je osoba u konfliktu i Boga.³⁰ Što se tiče ispovesti pred celom crkvom, za to postoje samo dva opravdana razloga: 1) ako počinitelj ostaje uporan u svom poricanju nakon pokušaja suočavanja prvo nasamo, a onda i pred dva ili tri svedoka i 2) ako su počinjeni gresi javne prirode.³¹ U poslednjem citatu u fusnoti se vidi i dodatni napor da se u praksu ispovesti uvede red kroz pravljenje razlike između „grešaka“ i „greha“ u smislu da greške mogu da se ispovedaju ljudima, a gresi samo Bogu.³² Iako je pravljenje ove razlike biblijski neosnovano, ovo samo još više svedoči o nervozi zbog negativnih posledica koje je donela neuravnotežena praksa javnih ispovesti tokom bogosluženja.

O razlozima za ovu nervozu možemo samo da nagađamo. S jedne strane, moguće je da je bilo ljudi koji su imali pogrešna shvatanja o vrednosti ove prakse. Jedno od tih shvatanja je i „preterano otvaranje“. Ljudi preteruju u otvaranju iz tri razloga: 1) da bi izazvali sažaljenje, 2) da bi prečicom došli do bliskosti i 3) zato što njima još uvek vlada nerazrešen bol iz prošlosti.³³ U prva dva slučaja ispovest se koristi kao alatka manipulacije, a u trećem je ispovest potez očajnika. Moguće je i da je kod nekih postojalo uverenje da sam čin ispovesti, na magičan način, bez strpljivog rada na karakteru, uklanja karakternu manu. To je jedna strana problema koja se tiče onih koji su se otvarali na tim bogosluženjima. Druga strana tiče se onih koji su ih slušali. S jedne strane, postoje naznake da je preterivanje u javnim ispovestima stvaralo utisak u javnosti o neuravnoteženosti adventnog pokreta. S druge strane, moguće je da je ta praksa davala materijala ogovaračima ili osobama izvitoperenog uma koje se u tuđoj ranjivosti i otvorenosti pronalaze bolesno uživanje i doživljaj lične superiornosti. Zbog toga, vernici se savetuju da budu obazrivi prilikom javnih ispovesti. Verovatno najbolji citat koji objedinjuje i princip ispovesti i princip opreza je sledeći:

Od tebe se ne zahteva da se ispovediš pred onima koji ne znaju tvoje grehe i pogreške. Nije tvoja dužnost da obelodaniš ispovest koja bi omogućila nevernicima da trijumfuju; ali pred onima pred kojima je to bezbedno, koji neće iskoristiti tvoje greške protiv tebe, ispovedi se u skladu sa rečju Božjom, dozvoli im da se pomole za tebe i Bog će prihvatiti tvoje delo i isceliće te. Duše svoje radi, molim te da temeljito obaviš delo za večnost. Odloži u stranu svoj ponos, svoju taštinu i postupi ispravno. Vrati se ponovo u tor.
Ellen G. White, 2T, str. 296

Dakle, ovde se vide svi principi prakse ispovesti kod ranih adventista: 1) ispovest je ispravna biblijska praksa, 2) ispovest nije dužnost koja se može zahtevati od vernika, 3) ispovest je unutar-crkvena stvar u koju neupućena javnost nije pozvana, 4) praksa ispovesti je uvek u prisustvu dobronamernih, odgovornih i duhovnih osoba kojima je bliska posrednička molitva i koje neće zloupotrebiti informacije koje budu obelodanjene i 5) svrha ispovesti je da ponovo poveže (lat. re-ligare) osobu sa Bogom, sa samom sobom i sa Božjim narodom.

Ozbiljne namere, nedosledna primena

Praksa ispovedanja kod savremenih adventista je u najboljem slučaju retkost, a u najgorem postoji tiho suzbijanje ove prakse. Dobar primer su kompilacije citata Elen Vajt u kojima se jednostrano naglašava ispovest isključivo Bogu, a ispovest unutar zajednice se ignoriše. Jedan takav primer je kompilacija Um, karakter i ličnost u kom se pitanje ispovesti tretira u poglavlju 86 pod naslovom „Poveravanje tajni“. Citati koje su kompilatori izabrali stvaraju jednostranu, vrlo negativnu sliku o praksi ispovedanja koja je čak prikazana i kao izvor zla. S druge strane, čini se da je glavna poenta nekih citata da suzbije ogovaranje a ne praksu ispovedanja, što je sasvim legitimno. Međutim, onda se postavlja pitanje kakve veze ima ogovaranje sa temom sekcije 17 kome ovo poglavlje pripada i koja nosi naslov „Praktična psihologija“. Posledica dovođenja ta dva u vezu u kontekstu praktične psihologije zbunjuje i nanosi štetu pravilnom razumevanju prakse ispovedanja i njene svrhe.

Osim toga, mogući su i drugi razlozi što ova praksa nije zaživela. Najodgovornije treba tražiti upravo među najuticajnijima i tu na prvom mestu mislim na Elen Vajt. Prvo, tu je pitanje principa lične slobode prilikom odlučivanju na ispovest. S jedne strane, Elen Vajt je pisala da se ispovest ne sme zahtevati od vernika već da mora da bude dobrovoljno iznesena. Međutim, u praksi je ona insistirala da se pojedinci ispovede pred njom, a kada su odbijali, ona je vršila pritisak koji na momente deluje kao pretnja. Uspostavljanje principa slobode koji se zatim krši šalje zbunjujući signal koji posledično narušava poverenje, što je najosnovniji preduslov za praksu ispovesti.

Drugo, tu je princip lične prakse onih koji preporučuju ispovest. Kao što je i ona sama rekla, pastori, tj. osobe od autoriteta, bi trebalo da budu prvi i povedu narod svojim primerom. Međutim, nigde nije zabeleženo da se Elen ikada ikome ispovedila. Dakle, imamo situaciju u kojoj osoba od najvišeg autoriteta unutar zajednice strogo naglašava važnost ispovesti, pogotovo za osobe koje uživaju veliki autoritet, ali ona sama to nikada ne praktikuje. Kolateralna šteta je ponovo poverenje.

Treće, tu je i pitanje principa čuvanja tajne. Kao što je već rečeno, stav Elen Vajt je da se tuđe tajne moraju čuvati i ne smeju koristiti protiv ljudi. Međutim, ona je često objavljivala tuđe tajne do kojih je dolazila bilo na osnovu ispovesti, bilo na osnovu natprirodnih objava. Recimo, u kompilaciji Saveti majkama, ona iznosi sadržaj ispovesti žena koje su joj se ispovedile na samrti:

Nesreća koja mi se dogodila kada sam imala oko devet godina [pogodak kamenom u lice], uništila mi je zdravlje. Ovo sam smatrala velikom nesrećom i gunđala sam zbog toga. Nakon nekoliko godina sam drugačije posmatrala stvari. Počela sam na to da gledam kao na blagoslov. I sada to tako shvatam. Bolest me je udaljila od društvene zajednice i čuvala me je u blaženom neznanju o tajnim porocima mladih [masturbacija]. Nakon što sam postala majka, saznala sam da takvi poroci postoje tokom privatnih ispovesti na samrtničkoj postelji pojedinih žena koje su dovršile sopstveno uništenje.
Ellen G. White, An Appeal to Mothers (1864), str. 12

Dakle, ovde su obelodanjeni detalji ispovesti, pol pojedinaca i okolnosti ispovesti, što je dalje iskorišćeno u svrhu edukacije šire crkvene zajednice. Pa čak i da je objavljeno nakon smrti, ne verujem da bi se iko nakon ove objave usudio na ovaj čin ako zna da postoji mogućnost da se kasnije detalji ispovesti obelodane u štampi ili pred crkvom. S druge strane, Elen Vajt je publikovala tajne drugih ljudi koje joj je Bog otkrivao u svrhu pastoralnog savetovanja. U početku, ona je ove informacije iznosila isključivo osobama o kojima se radi kroz privatna pisma koja im je pisala. Ove objave je zvala „svedočanstvima“. Međutim, kasnije su ta pisma publikovana u obliku serije od devet tomova Svedočanstava. Kasniji urednici su izbacili lična imena i ostavili samo inicijale, ali u prvim izdanjima Svedočanstava nije čuvana anonimnost, sadržaj pisama je bio objavljen zajedno sa punim imenima osoba kojima su svedočanstva bila upućena. Njena praksa korišćenja privatnih informacija koje je dobijala natprirodnim otkrivenjem često nije pratila Hristov princip suočavanja u tri faze iz Mat. 18 – prvo nasamo, pa sa dva ili tri svedoka, pa tek onda javno – već je u nekim slučajevima odmah obaveštavala javnost. Takvo rukovanje osetljivim informacijama ne uliva poverenje.

Konačno, tu je i pitanje kompetencije osobe koja sluša ispovest. Nije svako kompetentan. Postoje jasni etički standardi koje osoba mora da ispunjava da ispovest ne bi bila štetna. Jedan od standarda je čuvanje tajne. Drugi je saosećanje i prihvatanje. Iako je Elen Vajt visoko vrednovala i preporučivala praksu ispovedanja unutar zajednice, izgleda da ona nije bila u stanju da sasluša određene ispovesti a da to bude na korist onome ko se ispoveda. Seksualnost je jedna od takvih oblasti. Ono što Elen Vajt u prvom delu poslednjeg citata otkriva o sebi jeste to da je povreda iz detinjstva uticala na to da uopšte ne priđe ni blizu određenim iskušenjima. Vrlo je verovatno da je ta povreda na licu u mnogome uticala i na njen lični doživljaj sebe kao žene. Imala je negativan stav o seksualnosti,³⁴ a masturbaciju je smatrala velikim zlom, uzrokom prerane smrti³⁵ i za žrtve ovog poroka nije imala ni trunke saosećanja:

Preda mnom su izneti mnogi slučajevi, a pošto sam imala uvid u njihov unutrašnji život, moja duša je bila bolesna i zgađena nad pokvarenošću ljudskih bića koja tvrde da su pobožna i govore o uznošenju na nebo. Često sam se pitala: Kome mogu da verujem? Ko je slobodan od bezakonja?
Ellen G. White, 2T (1868), str. 349

Koji zavisnik bi se usudio da se ispovedi pred nekim ko ima ovako osuđujući stav prema njegovom/njenom problemu? Teško da bi uopšte poverovao da postoji nada za njega/nju. Jedino što takvima preostaje jeste da vode dvostruki život i nikada ne iskuse isceliteljsku silu Svetog Duha koji radi kroz saosećajnu zajednicu koja voli grešnike i ne zgražava se nad njihovom tamom. Preosetljive uši i srce koje se sledi pred prizorom ljudske bede nije kompetentno da sluša tuđe ispovesti. Osoba koja se nalazi u privilegovanoj poziciji zato što sticajem okolnosti nema iskušenja kao ostali ljudi nema prava da deli lekcije ljudima koji nemaju istu privilegiju. Cela ova situacija priziva u sećanje Hristovu parabolu o dva molitelja u hramu i trenutak Lazarevog vaskrsenja. Marta nije bila kompetentna da prisustvuje vaskrsenju svog brata jer nije mogla da podnese zadah raspadanja i smrti. Isus je njenu nekompetentnost nazvao nedostatkom vere. Slično je i sa ispovešću. Ispovesti su često prekretnica za ljude koji po prvi put imaju slobodu da kažu naglas ono čega ih je najviše sramota. U tim svetim trenucima Bog pali vatru života i vaskrsava nadu u osobama koje su godinama bile okovane sramotom i krivicom. Pokazati gađenje ili osudu u tom trenutku je ravno duhovnom atentatu. Slušanje ispovesti zahteva zrelost i širinu, mudrost i saosećanje, rezilijentnu ljubav kojoj se stomak neće izvrnuti kada tokom ispovesti osoba otvori okrečeni grob svog života i iz njega izađe zadah ljudske bede. Sve su to karakteristike koje je pokazao Hristos dok je živeo sa ljudima i dok je u najvišem činu božanske ljubavi preuzimao svu tu bedu i zadah na sebe. Nažalost, izjave kao što je ova poslednja ne pokazuju zrelost, mudrost, širinu, saosećanje i rezilijentnu ljubav. Više su na strani naivnosti, uskogrudosti, osude i nestrpljenja. Stoga, nije čudno što praksa ispovesti nije uspela da se održi među adventistima. Čini se da adventisti nisu toliko izbegavali praksu ispovesti koliko potencijalnu osudu koja je očigledno visila nad njihovim glavama.

Zaključak

Može se na kraju zaključiti da je ideja ispovesti unutar rane adventističke zajednice radi čišćenja od karakternih mana završila neuspehom ili toksičnom praksom jer se informacijama dobijenih iz ispovesti očigledno dalje manipulisalo. I pored krajnje pozitivnih iskustava u ranim danima crkve kao i preporuka najvećih autoriteta, danas je ova biblijska praksa retkost po adventističkim crkvama. Razloge za ovakav razvoj treba tražiti u laičkom, neinformisanom pristupu najosetljivijoj biblijskoj praksi za koju su potrebni strogo kontrolisani uslovi da bi ostvarila lekoviti uticaj. Nije dovoljno samo reći ili napisati da je ispovest dobra za dušu i onda prepustiti ljudima da sami pronađu načina da na ispravan način implementiraju ovu visoko rizičnu praksu. Potrebno je smišljeno i veoma pažljivo graditi prave uslove kako bi ova isceljujuća ali i potencijalno štetna praksa zaista bila blagoslov i održala se na duge staze. Potrebno je uspostaviti etičke principe, striktno ih poštovati u praksi, a osobe od autoriteta treba da budu prve u primeni ove prakse. Međutim, ako autoriteti govore jedno a rade drugo, prema mimetičkoj teoriji, ljudi će oponašati ono što vide da se radi pre nego ono što čuju da se govori. Ako se osoba od najvišeg autoriteta nikada nije ispovedila već se uglavnom bavila savetovanjem i ukoravanjem tuđih greha, onda treba očekivati da i se ostatak zajednice tako ponaša, bez obzira na usmene ili pismene savete. U praksi, osobe od autoriteta su kršile princip dobrovoljnosti, nisu se držale principa tajnosti, izbegavale su da ravnopravno učestvuju u praksi ispovesti, i za neke grehe nisu imale saosećanja. Ta atmosfera traje do danas – praksa ispovesti je retkost, ali zato vlada takmičenje u vađenju truna u tuđem oku. Kako god, rani adventisti su uoči Velikog razočarenja 1844. godine praktikovali ispovest unutar zajednice, imali veoma pozitivno iskustvo i teoretski gajili pozitivan stav prema ovoj praksi, iako se u njenoj kasnijoj primeni nisu baš najbolje snašli. Ako će se ova praksa praktikovati u budućnosti, ovome se nikako ne može pristupati laički i nemarno.

Fusnote

Luther Boutelle, Sketch of the Life and Religious Experience of Eld. Luther Boutelle (Boston, MA: Advent Christian Publication Society, 1891), str. 67. Vidi takođe George Knight, Millenial Fever and the End of the World (Boise, ID: Pacific Press, 1993), str. 214.
White, Life Incidents, str. 167.
Ellen G. White, Manuscript 29, 1887, par. 1.
Ellen G. White, Signs of the Times, May 6, 1880, par. 12.
„Kada bi manje ljudske mudrosti a više Hristovih reči bilo izgovoreno i kada bi bilo manje propovedi a više društvenih sastanaka, pronašli bismo drugačiju atmosferu u našim crkvama i na našim saborima“ (Ellen G. White, Manuscript Releases, vol. 2, str. 21).
„Draga braćo u delu Božjem, osećam teret u odnosu na budućnost dela. Naše sastanke pod šatorima bi trebalo načiniti potpuno onakvima kakvima ih je Bog zamislio. Duhovne potrebe onih koji dolaze ne bi trebalo zapostaviti. Od samog početka sastanka, trebalo bi organizovati društvene sastanke za molitvu, ispovest i duhovno probuđenje“ (Ellen G. White, Letter 210, 1899, par. 1).
„Sila Božja se spustila na sličan način kao na Pedesetnicu i petoro ili šestoro njih je bilo prevareno, zapalo u zabludu i fanatizam i prostrlo se po podu. Roditelji su se ispovedali svojoj deci, a deca svojim roditeljima i jedni drugima. Brat J.N. Endrus je sa dubokim emocijama izjavio: „Zamenio bih hiljadu zabluda za jednu istinu.“ Ovakvoj jednoj sceni ispovedanja i usrdnog traženja oproštaja pred Bogom smo retko kada bili svedoci. Taj sastanak je bio vesnik boljih dana za Božju decu u Parizu [gradić u Americi] i oaza u pustinji“ (Ellen G. White, Christian Experience and Teachings of Ellen G. White, str. 130).
„Novi poredak stvari je došao u propovedničku službu. Postoji želja da se imitiraju druge crkve, a jednostavnost i poniznost su gotovo iščezli. Mladi pastori pokušavaju da budu originalni i da uvedu nove ideje i nove planove za posao. Neki započinju seminare probuđenja i na taj način privlače veliko mnoštvo u crkvu. Ali kada se uzbuđenje završi, gde su obraćenici? Pokajanje i ispovedanje greha se ne vide. Grešnik je pozvan da veruje u Hrista i prihvati ga bez obaziranja na njegov prošli život greha i pobune. Srce nije slomljeno. Nema skrušenosti duše. Navodni obraćenici nisu pali na Stenu, Isusa Hrista. . . . Gospod želi da njegove sluge danas propovedaju stare evanđeoske doktrine, tugu zbog greha, pokajanje i ispovest.“ (Ellen G. White, Christ Triumphant, str. 362).
Polovina poglavlja u jednom od njenih najvažnijih dela posvećena je upravo opisivanju obraćenja Džona Veslija, njegovog doprinosa i poniznosti (vidi Ellen G. White, The Great Controversy, str. 253-264).
John Wesley, The Ghost of Wesley, ur. Francis Orpen Morris (London: Oxford University, 1882), str. 10.
„Braćo moja i sestre, pripremite put da biste mogli doći Bogu poniznih srca i dobiti oproštaj. Uradite svoj deo u poslu ispovesti. Ne treba da ispovedite greh svog brata, već svoj sopstveni. Čineći to, vi ćete poravnati staze za njegove stope[stope brata], a omekšan i ukroćen, on će pasti na Stenu i razbiti se. A Gospod će sa zadovoljstvom pogledati na prinose koje ste mu doneli“ (Ellen G. White, Letter 102, 1901, par. 21).
Zanimljivo je i to da Elen Vajt smatra da nije princip istine iznalaziti drugima mane, bez obzira koliko one bile istinite. Pravim ovu digresiju jer je čest slučaj da se u crkvama pojavljuju pojedinci ili grupe koje smatraju svojom dužnošću da iznalaze mane u tuđem karakteru ili verovanju i to doživljavaju kao borbu za istinu i čistiju crkvu. Ona otvoreno ovde kaže da iznalaženje mana, bez obzira što one zaista postoje u drugima, nema veze sa Hristovim delom, a nemar zbog neslaganja sa drugima je znak da osoba nije hrišćanin.
Ovo je jako ozbiljna teološka implikacija njene izjave koju ne bih želeo dalje da obrađujem, ali ju je bilo važno izdvojiti da bi se stekla kompletna slika koliko je krajnje ozbiljno Elen Vajt shvatala praksu ispovedanja. Nedostatak prakse ispovesti je razlog zašto zajednica ne doživljava spasenje. Bonhofer je slično razmišljao, samo što je smatrao da kroz praksu ispovesti osoba „prodire“ u zajednicu vernih (Dietrich Bonhoeffer, Life Together [London, SCM Press: 1954] str. 87.
„Ispovest zahteva preciznu procenu i imenovanje greha, iskrenost u preuzimanju odgovornosti za sopstvene misli i postupke – ona je priznanje koje ide nasuprot ličnim interesima, ali je istovremeno i put ka čišćenju tih greha. Ona od mene zahteva da napustim masku žrtve i samopravednosti koja maskira moj greh. Ona je korak ka istinskoj ranjivosti. Kada se greh prizna, on više ne može da bude poreknut; on ostaje na meni i jedino Bog može da ukloni tu mrlju“ R. Glenn Ball, Darell Puls, Let Us Prey: The Plague of Narcissist Pastors and What We can do About It (Eugene, OR: Wipf and Stock, 2017), str. 159.
Čak je i Ahan bio iskreniji i hrabriji od ovih ljudi jer je na kraju pružio materijalne dokaze protiv sebe (vidi Isu. 7).
„Duboko sam bila ganuta kada sam videla moćni kontrolišući uticaj koji životinjske strasti imaju nad muškarcima i ženama prosečne inteligencije i sposobnosti. . . . Oni su slušali najsvečanije, najimpresivnije propovedi o sudu zbog kojih su se osećali kao da su izvedeni pred Božji sud, zbog kojih ih je obuzelo drhtanje i strah, ali ni sat vremena ne bi prošlo a oni bi se odavali svom omiljenom grehu kojim su opčinjeni, kaljajući svoje telo. Oni su toliko robovali ovom užasnom prestupu da su izgledali kao da nemaju moć da kontrolišu svoje strasti. Za neke smo se ozbiljno založili; preklinjali smo, plakali i molili se nad njima, ali smo shvatili da pored svih naših iskrenih napora i žalosti, sila grešne navike je imala nadmoć. Ti gresi će biti počinjeni. Putem jakih napada bolesti, ili snažnom osudom, savest nekih krivaca je bila pokrenuta i toliko ih je išibala da ih je to navelo na ispovedanje ovih stvari u dubokoj poniznosti. Drugi su podjednako krivi. Oni su praktikovali ovaj greh skoro čitav svoj život, zbog čega u svom slomljenom telu i izrešetanim sećanjima žanju posledice ove kobne navike, ali su ipak isuviše ponosni da ga ispovede. Oni taje i nisu pokazali grižu savesti za ovaj veliki greh i zlo. Izgleda kao da su neosetljivi za uticaj Božjeg Duha. . . . Svakodnevno upražnjavanje poroka koji toliko degradira da je zagadio njihovo telo nije ih odveo ka gorkim suzama i iskrenom pokajanju. Oni misle da je njihov greh samo protiv njih samih. Varaju se. Drugi osećaju na svojoj koži bolest njihovog tela ili uma. Drugi ljudi pate“ (Ellen G. White, Solemn Appeal, str. 165).
„Ako niste uspeli u svojoj dužnosti prema svojim porodicama, ispovedite svoje grehe pred Bogom. Sakupite svoju decu oko sebe i priznajte svoje zanemarivanje. Recite im da želite da sprovedete reformu u kući i zamolite ih da vam pomognu u vašem naporu da učinite dom ono što bi on trebalo da bude“ (Ellen G. Whte, Child Guidance, str. 557).
U drugom slučaju, Elen Vajt savetuje na veoma sličan način: „Ne možeš u jednom momentu služiti Isusu, a u drugom Sotoni. Strpljivo sam čekala da se u tebi javi duh ispovesti. Ali ti nisi imao nikakvu inicijativu. Načinio si neka priznanja u generalnim crtama, ali nisi pomenuo ništa konkretno. Kada su tvoji gresi bili ukoreni ti si priznavao da si pogrešio i to je sve. Bio si suočen sa stvarima za koje se nisi usuđivao da ih porekneš i priznao si da su one istina. To nije bila ispovest sa tvoje strane. Postoje konkretna dela i stvarni gresi koje treba da ispovediš. Bog je čekao da ispovediš ove pogreške i grehe koji te kaljaju, ali ti to nisi učinio. Pokušavao si da umiriš savest bez temeljnog ispovedanja, i uvek si iznova padao pod pritiskom iskušenja, i nemaš snage da mu se odupreš. Sam si sebi otvrdnuo srce. „Ko je tvrdoglav i posle mnogih prekora, biće satrven iznenada i nepovratno“ (Priče 29.1). Videla sam ono što se zaista dogodilo. Čula sam reči koje si govorio devojkama i ženama. Ali ja to neću ispovediti da bi ti onda samo priznao ove stvari. Ja želim da ti preuzmeš inicijativu i sam se ispovediš“ (Ellen G. White, Letter 55 1876, par. 1).
Danijel Hajnc, Ludvig Ričard Konradi (Beograd: Preporod, 2014), str. 65.
Ibid., str. 135-137.
Milan Šušljić, Bićete mi svedoci: Prilozi za istoriju Hrišćanske adventističke crkve na području jugoistočne Evrope(Beograd: Preporod, 2004), str. 106-116.
„Predrasude i mišljenja koja su prevladala na Miniapolisu uopšte nisu mrtva; seme koje je tamo posejano u neka srca je spremno da nikne u život i donese odgovarajuću žetvu. Vrhovi su odsečeni, ali korenje nikada nije uništeno, i ono i dalje donosi svoji nesveti rod da bi zatrovalo rasuđivanje, izopačilo percepciju i zaslepilo razum. . . . Kada uz pomoć temeljne ispovesti uništite koren gorčine, videćete svetlost u Božjoj svetlosti. Bez ovako temeljno obavljenog posla nikada nećete moći da očistite svoje duše“ (Ellen G. White, Life Sketches of Ellen G. White, str. 326).
„Brat R. je progovorio iz trenutne impulsivnosti ili iz nestrpljivih, nestalnih emocija čime su nanesene duboke, duboke rane koje nikada nisu bile isceljene odgovarajućim ispovestima i dobrovoljnim priznanjem greha bez objašnjavanja i samoopravdavanja“ (Ellen G. White, The Ellen G White Letters and Manuscripts vol. 1, str. 417).
„Ne izazivajmo Gospodnji gnev samouzvisivanjem. Nemojmo misliti da nema ničega što bismo ispovedili. Ukoliko se putem ispovesti greha ne stavimo u poziciju u kojoj Bog može da očisti naša srca, mi ćemo iznova i iznova činiti iste grešne stvari. Mi to ne možemo sebi da priuštimo. Onima koji su prešli određenu granicu, Bog kaže: ‘Kazniću ih i neću štedeti svojih sudova'“ (Ellen G. White, Manuscript 27, 1890, par. 24).
„Imam jaku želju da rečima ispovesti i delima pokažeš da ćeš temeljno obaviti posao pokajanja. Neka se plug istine zarije duboko i do kraja u tvoje srce. Nemoj uraditi površan posao; jer Bog neće prihvatiti površna obećanja. Gospod Isus ti još jednom pruža svoju ruku i On neće dozvoliti da se igraš sa njim. Postoji zadatak koji treba da obaviš“ (Ellen G. White, Letter 319, 1905 [To Dr. J. H. Kellogg, June 2, 1905], Manuscript Releases 12, Manuscript no. 921, str. 6).
Džon Harvi Kelog je bio jedan od takvih: „U prošlosti, Dr. Kelog bi radije načinio bilo kakve promene ili davao izjave nego što bi se u potpunosti, detaljno ispovedio. Zli savetnik i dalje ima moć nad Dr. Kelogom, koji je čovek koga Bog želi da spasi i radi kroz njega kada bi mogao; ali Dr. Kelog je postao sebičan, ponesen svetovnom politikom. Kako on to smatra, da bi sačuvao svoju reputaciju, radiće isto što je radio i u prošlosti – izvršiće uticaj na ljude na odgovornim mestima i pustiti ih da nađu način da reše komplikovane probleme“ (Ellen G. White, Manuscript no. 1074, str. 377).
„Dok oni koji su ujedinjeni u hrišćanskom zajedništvu iznose molitve pred Bogom i obećavaju da će činiti pravdu, voleti milost i hodati ponizno pred Bogom, oni dobijaju velike blagoslove. Ako se ogreše o druge ljude, oni će nastaviti posao pokajanja, ispovesti i restitucije [nadoknade štete], potpuno opredeljeni da čine dobro jedni drugima. Ovo je ispunjenje zakona Hristovog“ (Ellen G. White, Ms 47, 1902, par. 11).
Vidi Ellen G. White, Letter 164, 1896, par. 5.
„Na osnovu našeg iskustva smo shvatili da ukoliko Sotona ne može da zadrži duše u okovima leda ravnodušnosti, on će pokušati da ih gurne u vatre fanatizma. Kada se Duh Gospodnji spusti među svoj narod, neprijatelj takođe koristi tu priliku za svoj posao, pokušavajući da oblikuje Božje delo kroz čudne, neposvećene karakterne osobine pojedinaca koji su povezani sa tim delom. Stoga, uvek postoji opasnost da se načine nemudri potezi. Mnogi nastavljaju da rade posao koji su sami smislili, posao koji Bog nije pokrenuo. . . . Načinjene su greške prilikom mnogih naših religijskih probuđenja u vezi sa ispovešću. Iako je ispovest dobra za dušu, postoji potreba da se postupa mudro. Mnoge, mnoge ispovesti nije trebalo nikada da budu izgovorene pred smrtnicima; jer rezultat je ono što ograničeni sud ograničenih bića ne može da predvidi. . . . Postoje ispovesti koje po svojoj prirodi treba da budu iznesene pred odabranu nekolicinu i koje grešnik treba da prizna u dubokom pokajanju. Proces ne treba da bude vođen tako da se porok pretvori u vrlinu i da grešnik na kraju postane ponosan na svoja zlodela. Ako postoje sramne stvari koje bi trebalo izneti pred crkvu, neka one budu iznesene pred nekoliko odgovarajućih osoba odabranih da ih saslušaju, i nemojte otvoreno sramotiti Hristovo delo tako što ćete obnarodovati licemerstvo koje je postojalo u crkvi. To bi bacilo senku na one koji su pokušavali da budu hristoliki u karakteru. Ove stvari treba imati na umu. Zatim postoje ispovesti za koje Gospod smatra da treba da ih iznesemo jedni drugima. Ako ste sagrešili prema bratu bilo rečju ili delima, prvo treba da odete i izmirite se sa njime pre nego što vaše bogosluženje postane prihvatljivo pred očima neba. Ispovedite se pred onima koje ste povredili i nadoknadite im načinjenu štetu. . . . Ako bilo ko gaji osećanja ogorčenosti, gneva ili zlobe prema bratu, neka lično ode k njemu, ispovedi svoj greh i zatraži oproštaj. Iz Hristovog načina postupanja prema grešnicima možemo da naučimo važne lekcije koje su podjednako primenjive na ovaj čin ispovesti. On nam zapoveda da odemo onome ko je podlegao iskušenju i radimo sa njime nasamo. Ako zbog zamračenosti njegovog uma i njegove odvojenosti od Boga ne bude bilo moguće da mu se pomogne, treba da ponovo pokušamo sa dvoje ili troje drugih. Ako greh ne bude bio razrešen, tek tada, i samo tada, treba da kažemo crkvi. Daleko je bolje ako greške mogu da se isprave i rane zacele a da ne iznosimo stvar pred celu crkvu. Crkva ne treba da bude kontejner za primanje svake pritužbe i ispovesti. Bog će bolje biti proslavljen ukoliko ispovedimo tajnu, urođenu pokvarenost srca samo pred Isusom nego da otvorimo njegove pukotine pred ograničenim, grešnim čovekom koji nije u stanju da pravedno sudi osim ukoliko njegovo srce nije konstantno prožeto Duhom Božjim. Bog poznaje srce, čak i svaku tajnu duše; stoga nemojte sipati u ljudske uši priču koju bi samo Bog trebalo da čuje. Vidim . . . opasnost u popuštanju iskušenju da prikrijemo greh ili napravimo kompromis sa njim, te stoga postanemo licemeri. Postarajte se da vaša ispovest potpuno pokrije uticaj počinjenog greha, tako da nikakva dužnost prema Bogu, prema vašem bližnjem ili prema crkvi ne bude nezavršena, a zatim se možete sa sigurnošću uhvatiti za Hrista, očekujući njegove blagoslove. Međutim, pitanje toga kako i kome treba ispovediti grehe je pitanje koje zahteva brižljivo razmatranje uz molitvu. Moramo ga obraditi sa svih strana, proceniti ga pred Bogom i tražiti božansko prosvetljenje. . . . Ljudi nemaju mudrosti od Boga niti su pod konstantnim uticajem Izvora sve moći da bi bili sigurni u sleđenju svojih impulsa i utisaka“ (Ellen G. White, 5T, str. 644-647).
U jednoj situaciji, to je bila grupa od 30-40 ljudi: „On je bio spreman da odmah izađe pred crkvu i ispovedi svoje grehe i svoje udaljavanje od Boga. Savetovano mu je da to nije mudro i da to ne bi proslavilo Boga, već bi dalo našim neprijateljima šansu da bace senku na čitavu našu službu. . . . Odlučili smo da bi Bogu bilo ugodno da nekoliko nas, trideset ili četrdeset . . . bude prisutno i da sasluša kako usvaja ukor koji mu je izrečen, i da sasluša njegovu ispovest“ (Ellen G. White, Pastoral Ministry, str. 50). Ovo je u saglasju sa Bonhoferovom idejom da nije potrebno ispovediti se pred čitavom zajednicom da bi se pojedinac vratio u zajedništvo, s tom razlikom što Bonhofer smatra da je dovoljno da to bude samo pred jednom osobom kroz koju se grešnik susreće sa čitavom zajednicom (Dietrich Bonhoeffer, Life Together[London, SCM Press: 1954] str. 88).
„Privatni greh treba da se ispovedi Hristu, jedinom posredniku između Boga i ljudi. . . . Svaki greh je prestup protiv Boga i treba da bude ispoveđen njemu kroz Hrista. Svaki otvoreni greh treba da bude otvoreno ispoveđen. Prestup počinjen protiv bližnjega treba da bude razrešen sa onim protiv koga je počinjen. Ako je bilo ko ko traži zdravlje bio kriv za ogovaranje, ako je sejao razdor u porodici, komšiluku ili u crkvi, i pokretao otuđenje i neslogu, ako je bilo kojim pogrešnim delom naveo druge na greh, ove stvari treba da se ispovede pred Bogom i onima o koje su se ogrešili“ (Ellen G. White, Gospel Workers, str. 216).
„Apostol kaže: ‘Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe, i molite se Bogu jedan za drugog, da ozdravljate’ (Jakov 5.16). . . . Ispovedajte svoje grehe [sins] Bogu, jedinom koji može da ih oprosti, i svoje greške [faults] jedan drugome. Ako ste povredili prijatelja ili bližnjeg, treba da priznate svoj greh, a njegova dužnost je da vam slobodno oprosti. Zatim treba da tražite oproštaj od Boga, jer je brat koga ste povredili Božje vlasništvo, a time što ste ga povredili vi ste sagrešili protiv njegovog Tvorca. . . . Prava ispovest je uvek konkretna i priznaje tačno određene grehe. Oni mogu biti takve prirode da se iznose samo pred Bogom; oni mogu biti prekršaji koje bi trebalo ispovediti pred pojedincima koji su njima povređeni; ili oni mogu biti javne prirode i trebalo bi ih ispovediti javno. Ali sve ispovesti bi trebalo da budu konkretne i da se direktno bave poentom, priznajući sve one grehe za koje ste krivi“ (5T, str. 639).
EGW pravi razliku između „grešaka“ (paraptoma) i „greha“ (hamartia) na osnovu Textus Receptus-a (TR; tekst na osnovu kog je urađen KJV prevod). Pretpostavka je da je „greška“ na neki način manje ozbiljan prestup od „greha“. Međutim, kod ogromne većine najverodostojnijih manuskripata u ovom tekstu stoji reč hamartia. Ali čak i da prihvatimo TR, izraz paraptoma je i u TR i dalje „greh“ a ne „greška“. Na osnovu prevodilaca koji su učestvovali u izradi KJV, izraz „greh“ je i dalje odličan prevod reči paraptoma. Npr. u Ef. 1.7 i 2.5 reč paraptoma je prevedena sa „gresi“. Takođe, u istom prevodu paraptoma i hamartia su sinonimi. Rim. 5.20: „A zakon dođe uz to da se umnoži greh [paraptoma]; jer gde se umnoži greh [hamartia] onde se još većma umnoži blagodat.“ Ef. 2.1-2: „I vas koji bejaste mrtvi za prestupljenja [paraptoma] i grehe [hamartia] svoje.“ Čovek je podjednako mrtav u prestupima kao i u gresima. Nema razlike u stepenu ozbiljnosti, već samo u iskorišćenoj stilskoj figuri. Jak. 5.15-16: „I molitva vere pomoći će bolesniku, i podignuće ga Gospod; i ako je grehe [hamartia] učinio, oprostiće mu se. Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe [paraptoma], i molite se Bogu jedan za drugog, da ozdravljate; jer neprestana molitva pravednog mnogo može pomoći.“ Dakle, molitva vere donosi oproštaj greha [hamartia] ali i obnavlja zdravlje. Zbog toga treba da ispovedamo grehe [paraptoma] da bismo ozdravljali. Prema SDA Bible Commentary, reč hamartia se u NZ konzistentno koristi da bi označila grehe koje samo Bog može da oprosti, dok se reč paraptoma koristi i za grehe koje samo Bog prašta, ali i za grehe koje mogu da oproste bližnji. Međutim, razlika između ova dva nije u stepenu ozbiljnosti, već u stilskoj figuri (vidi SDA Bible Commentary, vol. 7, p. 541; D.A. Delafield, „The If and When of Confession“, Ministry, August 1971, p. 15-17).
Brené Brown, Daring Greatly (London: Penguin Life 2015), str. 159-161.
Vidi Ronald L. Nubers, Prophetess of Health: A Study of Ellen G. White, 3rd ed. (Grand Rapids, MI: Eerdmans, 2008), str. 207-218.
Elen Vajt je verovala u učenje „vitalista“ kao što su Horas Man i Larkin B. Kols. Prema njihovom učenju, svaki čovek na rođenju dobija određenu količinu životne energije koja se tokom života troši. Kada se potroši, život se gasi. Oni su smatrali da se ta energija troši i prilikom orgazma. Odatle sledi uverenje da česta masturbacija skraćuje život.