Kad molitva ne ide dalje od plafona

Tema ovog bloga je indirektno povezana sa kritikom mog predavanja o činu ispovesti u Koraku 5 programa Restart. ¹ Čitava kritika tog mog predavanja je svedena na moju navodnu izjavu da Bog ne čuje ispovest koja je izrečena nasamo. To nije moj stav. Bio bih zaista teološki diletant kada bih verovao da Bog kao sveznajuće Biće može nečega da ne bude svestan. Na osnovu Pisma, čak ni vrabac ne umire bez njegovog znanja,² a kamoli tajna molitva bića stvorenog po njegovom obličju.³ O čemu se onda radi?

Subjektivni doživljaj

Fraza „kad molitva ne ide dalje od plafona“ je opšte poznata metafora koja opisuje dobro poznato stanje za koje sam smatrao da nema potrebe da ga detaljnije objašnjavam. To stanje je u Bibliji opisano na mnogo mesta, stanje izolacije i obuzetosti  sobom koje sam u prethodnom članku (Imago Dei) nazvao imago diabolus potens. Drugi tehnički termin za ovakvo stanje je incurvatus in se (lat. „iznutra zakrivljen u sebe“). Homo incurvatus može da se moli, ali zbog svoje obuzetosti sobom on je odsečen od Boga, drugih ljudi i prirode, i zbog toga ima subjektivni doživljaj da Bog ne čuje njegove molitve, tj. da njegova molitva „ne ide dalje od plafona“. To je zapravo molitva koja je lišena poverenja u Boga, u kojoj nema ubeđenosti da je Bog dobro Biće i da mari za molitelja. Odličan primer je otac koji je doveo Hristu sina da ga isceli i koji je, kada je shvatio da zdravlje deteta zavisi od njegovog poverenja, uzviknuo: „Verujem, Gospode! Pomozi mom neverju“ (Mar. 9.24). Problem, dakle, nije objektivne, već subjektivne prirode. Ovo stanje je veoma dobro dokumentovano i u mnogim psalmima u kojima autori nisu ubeđeni da ih Bog čuje. Na primer, psalmista kaže: „Ustani, što spavaš, Gospode! Probudi se, nemoj odbaciti zasvagda“ (Ps. 44.23). Subjektivni doživljaj psalmiste je da Bog nije budan i da bi ga iskazao, on koristi sliku Boga koji navodno „spava“. Da li treba i on da bude kritikovan za pogrešnu teologiju, pa možda čak i hulu jer je na Jahvea primenio sliku kojom se prorok Ilija rugao paganskom bogu Valu jer nije bio sposoban da spali žrtvu? Kao što sam već rekao, Bog kao sveznajuće Biće čuje, vidi i zna sve što se dešava unutar stvorenog sveta. Međutim, zbog efekta Pada na ljudsku psihu, u šta spadaju i misli i emocije koje ih prate, ljudi se izoluju, povlače se u sebe, i tako ostaju blokirani da se povežu sa Bogom u blisku zajednicu uzajamne ljubavi i poverenja. Konkretno, kod osoba koje imaju osećaj da njihove molitve „ne idu dalje od plafona“, problem su najviše emocije, tj. osećanja krivice i sramote.

Značaj emocija za duhovno iskustvo

Emocije su jedan od ključnih problema u duhovnosti i nipošto se ne smeju zanemarivati. Dugo su emocije bile ignorisane u zapadnoj misli. Kod nekih mislilaca to nije bilo slučajno. Kant je želeo da im umanji značaj, pa čak i da ih potpuno eliminiše. Razlog je bio taj što su emocije u patrijarhalnim društvima smatrane remetilačkim faktorom i pretnjom racionalnom životu jer navodno imaju kapacitet da izopače i dovedu u pitanje racionalnu kontrolu i poredak, te su stoga bile odvratne racionalnom umu. Po pitanju emocija, racionalizam je u mnogome osiromašio zapadnu misao jer je postojala predrasuda da emocije nisu podložne racionalnoj analizi i da kao takve nisu vredne intelektualnog napora i pažnje. Tek sa slabljenjem racionalizma u 20. veku i jačanjem post-kartezijanskog holističkog pristupa čovekovoj ličnosti stekli su se uslovi za dublje izučavanje i razumevanje emocija. ⁴

Adventistički pristup čoveku je od prvih dana adventnog pokreta holistički, tako da su emocije još i pre 20. veka imale svoje mesto u adventističkom shvatanju duhovnosti. O značaju emocija za duhovni život hrišćana među ranim adventistima najviše je pisala Ellen G. White. U svom pristupu duhovnosti, ona nikada nije odvajala razum od emocija kao što su to činili racionalisti. Kao što sam o tome pisao u prethodnom postu, misli i osećanja, tj. razum i emocije su jedna neodvojiva celina. Ellen White je imala holistički pristup čoveku, nije odvajala emocije od razuma kao što su to radili racionalisti i smatrala je da između njih postoji uzročno-posledična veza:

Ako su misli pogrešne, i osećanja će biti pogrešna; misli i osećanja zajedno čine moralni karakter.

Ellen G. White, Testimonies for the Church, vol. 5, str. 310

Leva i desna hemisfera mozga sačinjavaju jedan ljudski um sa svim njegovim sposobnostima koje osim logičkog, analitičkog, matematičkog rezonovanja (leva hemisfera) podrazumeva i emocije, intuiciju, maštu i druge sposobnosti (desna hemisfera). Ellen White nije ignorisala značaj emocija u hrišćanskom iskustvu, niti ih je izuzimala kada je razmatrala uticaj hrišćanskog obraćenja: 

Među nama je jako malo zaista posvećenih ljudi, malo onih koji su ušli u bitku sa sobom i pobedili. Pravo obraćenje podrazumeva jasnu promenu osećanja i motiva.

Ibid., str. 82

Na drugom mestu, komentarišući Hristovu parabolu o kvascu, ona kaže: 

Ovom parabolom Hristos ilustruje ljudsko srce. Kvasac istine, koji radi iznutra, biće vidljiv u životu. Srce mora biti očišćeno od svake nečistoće, čovek mora da opremljen svim karakternim osobinama koje će ga osposobiti za službu Bogu u bilo kom poslu. Ovaj proces je nevidljiv . . . ali on radi sve dok se čitavo testo ne pretvori u hleb. Isto tako Božji Duh mora da izdejstvuje radikalnu promenu. . . . Ugrađuju se nove misli, nova osećanja, novi motivi.

Ellen G. White, Manuscript 82, 1898, par. 7

Stoga je razumljivo zašto ona insistira na tome da pokajanje i ozbiljna hrišćanska introspekcija podrazumevaju i obraćanje pažnje na emocije koje su u stanju da potpuno unište osobu ako su ignorisane: 

Treba da detaljno ispitate svoje motive i osećanja, upoređujući ih sa Božjom rečju i da očistite hram duše od zavisti, nepoverenja i sebičnosti. Oboje gajite osećanja slična Kainovim. To je opasno. To će vas upropastiti ukoliko ne učinite ozbiljan napor da se odvojite od ovog duha.

Ellen G. White, Letter 37, 1879, par. 10

Među naučnicima postoji relativni konsenzus da postoje dve grupe emocija. U prvu grupu spadaju emocije koje se javljaju nezavisno od kontrole pojedinca. One su ili rezultat unutrašnjih, fizioloških procesa, ili rezultat nadražaja koji dolaze iz spoljašnjeg sveta. Ljudska bića su u izvesnoj meri „programirana“ da u određenim situacijama reaguju emotivno. Za ovu vrstu emocija je odgovoran limbički sistem koji je automatizovan, programiran da signalizira prisustvo određenih većih ili manjih opasnosti i da mobiliše telo za hitnu reakciju. Druga grupa emocija je rezultat kognitivnog procesa, tj. svesnog procesiranja informacija. U formiranju ove vrste emocija učestvuje i frontalni režanj velikog mozga. Ova druga grupa emocija je rezultat našeg svesnog suda. Njihovo prisustvo i jačina zavise od vaspitanja, sredine u kojoj smo odrasli, vrednosti koje smo prihvatili, principa koje sledimo, vizije života koju smo usvojili, i uopšte nisu nesvesne.⁵

Problem krivice

Osećanja krivice i sramote spadaju u ovu drugu grupu emocija koje su rezultat kognitivnog procesa. Obe emocije nisu nipošto slepe, iracionalne sile, već su posledica suda, tj. samo-procene. Krivica je u hrišćanstvu relativno lako rešiv problem. ⁶ Ona je rezultat suočavanja pojedinca sa konkretnim prestupom objektivnog moralnog principa. Hrišćani veruju da je izvor tih moralnih principa Bog, i oni ih svesno usvajaju kao svoje lične životne vrednosti prema kojima upravljaju i na osnovu kojih vrednuju sopstveni život. Dakle, osećaj krivice se javlja kao rezultat objektivnog prekršaja Božjeg principa i na neki način je rezultat svesti o Božjem objektivnom sudu nad ponašanjem prekršioca. Prema hrišćanskoj teološkoj tradiciji, Hristos je preuzeo na sebe ljudsku krivicu i zameničkom smrću na krstu podneo kaznu umesto prekršitelja. Rešenje za krivicu je objektivno (istorijski događaj Hristove zameničke smrti na krstu), lako se uočava u Bibliji i relativno lako primenjuje u praktičnom životu. Kada ljudi shvate da su učinili ili poželeli da učine neko konkretno delo koje je nasuprot usvojenog objektivnog principa, osoba prolazi kroz proces uviđanja, žalosti, pokajanja, promene smera i eventualne nadoknade štete – a sve na osnovu Hristove žrtve koja je to omogućila. Hrišćanin se suočava sa krivicom na početku svog hrišćanskog puta, ali i tokom svog hrišćanskog hodanja kada s vremena na vreme izgubi bitku sa „starim čovekom“. Povremeni prekršaji Božjih principa su očekivani u životu hrišćanina o čemu svedoči i obred pranja nogu u kome se već očišćeni hrišćanin ponovo podvrgava delimičnom čišćenju (Jov. 13.10).

Problem sramote: zdrava i toksična

Međutim, kada je u pitanju sramota, u hrišćanskoj tradiciji nema očiglednog rešenja, što sramotu čini mnogo ozbiljnijim problemom od krivice. Za razliku od krivice, sramota je osećaj koji nastaje zbog ljudskog subjektivnog suda o tome kako drugima izgledamo. Sramota je društvena emocija koja nastaje kada se interpersonalni most između dve osobe naruši. Interpersonalni most je veza koja je temelj i glavni sprovodnik međuljudskih odnosa. Međuljudski odnos nastaje kada se jedna osoba otvori ka drugoj i uspostavi emotivnu vezu. Kako vremenom rastu uzajamno poverenje, razumevanje, poštovanje i vrednovanje ličnosti, potreba i emocija drugoga, tako ova veza postepeno prerasta u čvrstu, dvosmernu vezu uzajamnog poverenja, odanosti, očekivanja i razumevanja, tj. u interpersonalni most. Kada se interpersonalni most naruši, jedna ili obe osobe se osećaju razgolićeno i bespomoćno, i javlja se sramota.⁷ Sramota je potrebna i zdrava ukoliko motiviše osobu da promeni ponašanje kako bi se uklopila u društvene norme i popravila oštećeni interpersonalni most. Takođe, sramota je ključna i u prihvatanju sopstvene ograničenosti, poimanja svetog, prihvatanja zdrave inferiornosti u prisustvu nekog većeg od nas. U tom smislu, sramota je jedan od motora zdrave duhovnosti, tj. ispravnog odnosa sa Bogom, kao i nešto što nas pokreće da se na pravi način povežemo sa drugim ljudima. Takva sramota je izbalansirana i funkcionalna jer ne izoluje pojedince, već ih motiviše da se vrate u zajednicu, ponovo povežu sa drugima i ovog puta izgrade pouzdaniji interpersonalni most.

Međutim, sramota može da postane toksična i tada je njena ključna karakteristika izolacija – i od Boga, i od ljudi. To je upravo ono što se desilo sa Adamom i Evom nakon Pada. Došlo je do rušenja interpersonalnog mosta sa ljudske strane, pojavilo se nepoverenje da je Bog dobar, da čuje i da je blizu. Adamovo i Evino sakrivanje od Boga slikovito prikazuje presecanje ove veze, posledičnu izolaciju, odsečenost i prekid uzajamne razmene ljubavi i poverenja što je sve znak odavanja toksičnoj sramoti. Rušenje interpersonalnog mosta se nikada nije dogodilo sa Božje strane. Bog je i dalje nastavio da voli čoveka, da ima poverenja u njega i održava vezu sa njime o čemu svedoči i njegova inicijativa u traganju za čovekom u Edemskom vrtu. Međutim, čovek zbog toksične sramote više nije mogao da veruje da ga Bog voli. Sramota je osnovna emocija stanja inkurviranosti koje sam u prethodnom postu nazvao imago diabolus potens jer ima mračni potencijal da zahvati čitavu ličnost i postane njen temelj. Umesto da se prikladno javi samo u trenucima kada shvatimo svoju ograničenost, napravimo grešku, ili shvatimo da su Bog ili neki drugi ljudi iznad nas po moći, privlačnosti i talentima, osoba čija je ličnost utemeljena na toksičnoj sramoti veruje da je čitava njena ličnost potpuno pokvarena i defektna. Takva osoba nije u stanju da kaže: „Načinila sam grešku, kajem se, ispraviću je i biće bolje sledeći put.“ Umesto toga, ona kaže: „Ja sam greška – sve što radim je promašaj i nikada neću moći bolje.“ Problem koji su Adam i Eva imali je daleko prevazilazio krivicu zbog kršenja božanskog principa. Oni su tu krivicu prebacivali na drugoga. Ono čega nikako nisu mogli da se reše jeste upravo sramota. Nakon Pada, oni su se stideli sebe, otvorile su im se oči i shvatili su da sa njima nešto nije u redu. A pošto svoju „defektnu“ ličnost ne mogu da prebace na drugoga, pokušali da je pokriju smokvinim lišćem.

Dve vrste toksične sramote

Kao i kod funkcionalne sramote, i toksična sramota se javlja nakon što se interpersonalni most naruši, ali nju karakteriše paraliza i defetistički osećaj lične bezvrednosti, nedostojnosti, nesposobnosti, straha od drugoga i odsustva poverenja da oproštaj i obnova veze nisu mogući. Kao rezultat, u osobama čija je ličnost zasnovana na toksičnoj sramoti vlada strah i ne usuđuju se ni da pomisle da se suoče sa ljudima koje su povredili i poprave stvari. Na taj način toksična sramota izoluje i mnogi terapeuti smatraju da je ona u osnovi svih bolesti zavisnosti.⁸ Ako se toksična sramota zapusti, njen dijabolični potencijal može da prouzrokuje neke od najdestruktivnijih emotivnih poremećaja ličnosti koje zbog psihosomatske veze mogu da naruše telesno zdravlje i da na kraju ubiju osobu. Fraza „kad molitva ne ide dalje od plafona“ odnosi se dakle na negativni, defetistički, subjektivni doživljaj Boga u molitvi osobe koja je okupirana sobom, svojom sramotom i svojim nemilosrdnim sudom nad samom sobom od kojih ne može da vidi lice milostivog Boga.

Pored funkcionalne sramote postoje dve disfunkcionalne, tj. toksične sramote koje je moguće razviti nakon narušavanja interpersonalnog mosta.⁹ To su posramljenost i bestidnost.

Posramljenost	Zdrava sramota	Bestidnost
Stvara "potčoveka" Kompulzivnost i opsesivnost	Predstavlja zdrav centar lične ograničenosti	Stvara "natčoveka" Kompulzivnost i opsesivnost
Neurednost i neuspeh	Dopušta nam da budemo ljudi	Perfekcionizam
Gubitak kontrole	Ona je naša prirodna unutrašnja granica	Želja za kontrolom
Optuživanje sebe	Proizvodi adekvatnu količinu sramote	Optuživanje drugih
Osećaj grešnosti i nesposobnost da se ostvari bliskost	Razvija identitet i bliskost	Osećaj samopravednosti i nesposobnost da se ostvari bliskost
Bes	Dostojanstvo	Pasivnost/agresivnost
Samoosuđivanje, halapljivost i samoprezir	U život unosi osećaj divljenja, dubokog poštovanja i skromnosti	Osuđivanje drugih, lišavanje zadovoljstava, kritizerstvo, prezir i gađenje
Razvija nepouzdanu ili labavu savest, ili je potpuno ukida	Razvija savest čiji se signali kritički preispituju	Razvija krutu, sveznajuću savest, ili puritansku, preterano bojažljivu savest

Rešenje za osobe sa zdravom sramotom

Bestidnost i posramljenost su jako dobro ilustrovani u stavu fariseja i carinika tokom molitve u hramu (Luka 18.9-14).¹⁰ Termin „kada molitva ne ide dalje od plafona“ se isključivo odnosi na doživljaj molitve ljudi kod kojih se ukorenio stav posramljenosti. Kada jedna takva osoba koja, kao onaj carinik, za sebe misli da je greška, stoji ogoljena pred sudom sopstvene savesti i pred Bogom kao najvišim, konačnim Sudijom, takva osoba doživljava Boga i sebe na način koji je jako dobro opisao Paul Tillich u svojoj čuvenoj propovedi zasnovanoj na Psalmu 139.¹¹ U njoj Tillich opisuje stanje čoveka koji je u centru svoga bića rastrzan između tri tačke: svoje lične ružnoće i sramote, prečistog ali nedokučivog moralnog zahteva u svojoj savesti i Boga od čijeg stalnog prisustva i neprestanog pogleda ne može da pobegne. U propovedi, Tillich prikazuje psalmistu kao nekog ko nije u stanju da podnese Božji konstantni pogled i činjenicu da zna sve – a naročito njegovu tajnu sramotu. Interesantno je da Tillich spominje Nietzsche-a i njegovog „najružnijeg čoveka“ koji ubija Boga i tako se rešava sveznajućeg Svedoka. Ubistvo Boga koji uvek sasvim jasno vidi našu ružnu tajnu je rešenje bestidnika, i ono se poklapa sa sudbinom koju je Isus doživeo: bestidni farisej iz Hristove parabole nije ubio Boga, ali deo fariseja koje je ovaj bestidnik predstavljao jesu – na Golgoti. Ali pošto čovek ne može da ubije Boga, Tillich predlaže dvostruko rešenje koje može da funkcioniše samo kod osoba sa zdravom sramotom koje su razvile savest čiji se signali kritički evaluiraju. Prvo, nije sve crno. Postoje stvari u životu koje su vredne slavljenja i radovanja. Osim ružnoće srama, postoji i reka blagodati koja protiče kroz život svakog čoveka bez koje niko ne bi mogao da preživi. A drugo, život svakog pojedinca ima svoje mesto unutar šireg Božjeg proviđenja. Ljudski život nije besmislen zato što je smrtan. Naprotiv, čovek ima važno mesto i budućnost unutar šire vizije koju sveznajući Svedok ima na umu dok posmatra našu tajnu ružnoću zbog koje nas obuzima sramota. Za Tillicha, Bog je Temelj čovekovog bića, a rešenje je izdržati život unutar tenzije između ružnoće, srama i besmisla s jedne, i lepote, blagodati i smisla sa druge strane. Ja se slažem sa Tillich-om ali samo delimično, jer pod ovom tenzijom mogu da žive samo osobe čija je ličnost utemeljena u biblijskom Bogu i koje poseduju zdravu sramotu.

Duhovna paraliza i pogrešna slika o Bogu

Međutim, kod osoba koje za sebe smatraju da su greška same po sebi, temelj njihovog bića nije biblijski Bog već ljudski autoriteti koji su im se tokom procesa „vaspitanja“ nametnuli kao bogovi i koji su im duboko usadili toksičnu sramotu da bi im slomili volju. Ako su imali roditelje koji su bili strogi ili emotivno nedostupni, kada ove osobe postanu vernici one samo pomnože njihovu strogost i udaljenost sa beskonačno i kao rezultat dobiju lažnog boga koji je beskrajno strog i beskrajno dalek i nedostupan. Oni nisu u stanju da vide Vrhovni Autoritet na objektivan način, onakvim kako se otkrio u Hristu, već subjektivno projektuju na Boga karakter ljudskih autoriteta koji su ih zlostavljali najstrožim kritikama i sramoćenjem. Taj bog je lažni bog njihove sopstvene traume i zastrašene imaginacije koji je nespojiv sa karakterom Isusa Hrista. Međutim, to je jedino što oni imaju pred sobom dok se mole. Ova lažna predstava o Bogu je barijera koju u najvećem broju slučajeva nisu u stanju da samostalno prebrode, dođu do Tillich-ovog dvostrukog rešenja i usvoje ga. Toksična sramota ih paralizuje i one ne mogu da izađu iz kruga sramote, poricanja, griže savesti i lažnog prikazivanja u javnosti, dok se u centru tog kruga nalazi njihova prava ličnost koja krije ružnu tajnu i potajno drhti od straha od raskrinkavanja. Osobe u ovakvom stanju se plaše da poveruju da nije sve crno, da postoje i dobre stvari u njihovom životu i da njihov život ima naročito mesto u Božjem srcu i proviđenju. Ideja svevidećeg Boga takvima uopšte nije dobra vest i izvor je beskrajne agonije u molitvi koja im se čini da ne ide dalje od plafona, tj. da pada na gluve uši i hladno srce – baš kao i njihovi najraniji pokušaji da pridobiju ljubav hladnih, nepristupačnih roditelja. One racionalno shvataju da je Bog milostiv i da generalno prašta čitavom svetu, ali nisu u stanju da prihvate da se taj oproštaj odnosi i na njih lično. Toksična sramota čini da se osećaju kao najgori ljudi na svetu koji su izvan domašaja božanske milosti. Dakle, u temelju njihove ličnosti je infantilna slika o Bogu, njegova karikatura koja je ništa drugo do njihova projekcija poznatog ljudskog autoriteta na Nepoznati, božanski na osnovu iskustva u disfunkcionalnoj porodici. Da bi se oslobodili od ovog kruga očaja, njima je potrebna ne samo nova informacija o Bogu iz Biblije, već i novo iskustvo sa drugačijim Autoritetom i novom porodicom koja nije disfunkcionalna kao njihova, a do toga ovakvi ljudi nisu u stanju da samostalno dođu. Potrebna im je pomoć. Korišćenjem izraza „kad molitva ne ide dalje od plafona“ želeo sam da označim osobu čiji subjektivni doživljaj Boga u molitvi ne odgovara objektivnoj slici njegovog karaktera ljubavi i milosti koji se otkrio u Isusu Hristu, a krajnji cilj pomoći je da se subjektivni doživljaj božanskog izjednači ili makar približi objektivnoj slici Boga. Drugim rečima, cilj pomoći je duhovno sazrevanje osoba koje je toksična sramota paralizovala i koje zbog toga nikada nisu uspele da duhovno sazru.

Dakle, moja izjava je izvučena iz šireg konteksta u kom je imala svoje prirodno značenje, ubačena je u sasvim drugi, izmišljen kontekst unutar kog je dobila značenje koje je meni strano i onda je takva karikatura predstavljena široj javnosti kao moj lični stav. Problem o kom sam govorio u predavanju tiče se tema koje sam već pokrio u prethodim predavanjima, a tiče se ljudske prirode i načina na koji osobe koje su odrasle u disfunkcionalnim porodicama prirodno doživljavaju Boga u ličnom molitvenom iskustvu. Ako se zanemari sve što sam pre toga rekao, dobija se karikatura mojih stavova, tzv. „slamnati argument“ koji je predstavljen kao moj a zatim opovrgavan. Međutim, to je sofizam smišljen da u javnosti stvori utisak kako su opovrgnuti moji stvarni stavovi, dok je u stvarnosti prikazan i opovrgnut stav koji ja uopšte ne zagovaram.¹² Dakle, da ponovim – Bogu kao sveznajućem Biću ne promiče ništa što se dešava u univerzumu, a pogotovo molitva, bez obzira da li je ona izrečena tajno ili pred drugima. Međutim, osobama koje su odrasle u disfunkcionalnim porodicama se to tako čini i bez ikakve pomoći one će u najvećem broju slučajeva ostati zaglavljene i neće sazrevati ni kao hrišćani, ni kao ličnosti. Program Restart je osmišljen da bi se takvima pomoglo. Nešto više o tome kako se ovakvim osobama pomaže izneću u sledećem postu.

1. Program Restart je program oporavka zasnovan na 12 koraka Anonimnih alkoholičara (AA). Za razliku od programa AA koji se fokusira na oporavak alkoholičara, program Restart se fokusira na oporavak osoba koje su odrasle u disfunkcionalnim porodicama i koje zbog toga pate od perfekcionizma, nepoverenja u ljude, izolovani su, prestrogo sude sebi i drugima, gladni su tuđeg odobravanja, ne umeju da naprave razliku između ljubavi i sažaljenja, plaše se napuštanja, umišljaju da su jako značajni, imaju problema sa autoritetima i žive život žrtve.
2. Mat. 10.29-31
3. Vidi Ps. 139; Mat. 6.6
4. Stephen Pattison, Shame: Theory, Therapy, Theology (Cambridge, UK: Cambridge University Press, 2000), gl. 1, par. 3-11, Kindle izdanje.
5. Ove dve kategorije Damasio naziva primarnim i sekundarnim emocijama (Antonio R. Damasio, Descartes’ Error: Emotion, Reason, and the Human Brain [London, UK: Vintage Books, 2006], str. 131-142).
6. Ovde se misli na zdravu krivicu koja se javlja kada zaista nešto pogrešimo. Postoji i neautentična, nezdrava krivica koja se javlja kada ne prekršimo nijedan usvojeni princip. Ovde ne govorim o lažnoj krivici. Ona se rešava na drugačiji način.
7. Gershen Kaufman. Shame, the Power of Caring, 2nd edn (Rochester, VT: Schenkman Pub. Co., 1985), str. 12-13.
8. John C. Friel i Linda D. Friel, Adult Children: The Secrets of Dysfunctional Families (Deerfield Beach, FL: Health Communications, 2010), str. 114-115.
9. Tabela je preuzeta iz John Bradshaw, Healing the Shame That Binds You (Deerfield Beach, FL: Health Communications, 2005), str. 27.
10. Daću sebi slobodu da špekulišem da su, za razliku od čovečanstva koje je na Pad reagovalo posramljenošću, anđeli na svoj Pad reagovali bestidnošću koje se sastojalo od samopravednosti, perfekcionizma, umišljenosti da je njihov poredak bolji od Božjeg. To se jako dobro vidi iz razgovora između Boga i Sotone sa početka Knjige o Jovu gde je evidentno da pali anđeo tvrdi da su njegovi standardi pravednosti uzvišeniji od Božjih i da bi njegova vladavina bila savršenija od Božje (Jov 1.6-11; 2.3-6). Osim toga, kada se posmatraju karakteristike bestidnih osoba iz tabele, one jako podsećaju na karakter Lucifera (vidi Isa. 14.12-14; Jez. 28.12-18). U razlici između ove dve reakcije na Pad možda se može naći i odgovor na pitanje zašto je Bog odabrao da spasi samo čovečanstvo.
11. Paul Tillich, ‘The Escape from God’, u The Shaking of the Foundations (New York, NY: Charles Scribner’s Sons, 1953), str. 38-51.
12. Cilj slamnatog argumenta je da se kompleksni stavovi koje nije lako opovrgnuti svedu na karikaturu, tj. na „strašilo“ koje je mnogo lakše napasti i oboriti.