Probijanje plafona

U prethodnom postu sam pisao o toksičnoj sramoti kao primarnom neprijatelju zdrave duhovnosti. Međutim, sramota nije jedino što nas blokira. Nju obično prati drugi neprijatelj zdrave duhovnosti – strah od napuštanja. Zapravo, sramota i strah od napuštanja su lice i naličje jednog te istog fenomena. To je zato što je sramota društvena emocija koja se javlja kao rezultat odbačenosti – od grupe kojoj pripadamo, od čovečanstva, od podrške ljudi do kojih nam je stalo. Kao što sam to prikazao u postu Imago Dei, ako Božje obličje u čoveku shvatimo u trinitarnom smislu kao blizak, ravnopravan, uzajaman odnos više ličnosti koje su toliko usko povezane da postaju jedno, onda su sramota i otuđenje pojedinca od ovakve zajednice potpuna suprotnost ideji Božjeg obličja. 

Uticaj porodične disfunkcionalnosti na doživljaj Boga

Nažalost, sramota i strah od napuštanja su najčešće korišćene vaspitne alatke u disfunkcionalnim porodicama. Disfunkcionalna porodica je svaka porodica u kojoj članovi neprestano doživljavaju traumu. Vrste trauma su najčešće fizičko zlostavljanje, seksualno zlostavljanje, emotivno zlostavljanje, fizičko zanemarivanje, emotivno zanemarivanje, porodično nasilje, itd. Vrste porodica u kojima se ove stvari dešavaju su: 1) porodice sa roditeljom alkoholičarom/narkomanom, 2) porodice sa mentalno obolelim roditeljom, 3) porodice sa hipohondričnim roditeljom, 4) porodice sa ritualnim verovanjima, strogim kaznama i ekstremnom tajnovitošću, sa toksično-religioznim,¹ militantnim, ili sadističkim roditeljom, 5) porodice u kojima postoji seksualno zlostavljanje, uključujući incest i neprikladno dodirivanje, i 6) porodice u kojima vlada perfekcionizam i sramoćenje, u kojima su očekivanja od dece previsoka, a pohvala se ne daje slobodno već samo prilikom uspeha. Da bi se razvijala fizički, intelektualno, emotivno i duhovno, deci je potrebno da se osećaju sigurnima jer njihov razvoj u najvećem delu počiva na atmosferi stabilnosti i konzistentnosti koju stvara staratelj. U disfunkcionalnim porodicama staratelji nisu sposobni da stvore ovakvu atmosferu i zato te porodice karakteriše nepredvidivost, haotičnost i nebezbednost. Međutim, malo je roditelja koji su toliko zreli da priznaju svoju neadekvatnost, pa najčešće odgovornost za haos u porodici svaljuju na decu. Po prirodi stvari, deca veruju svojim roditeljima i nikada neće posumnjati da roditelj ne govori istinu. Stoga, deca počnu da veruju da ona ne valjaju, da su loša, da su zla, što je sama definicija toksične sramote. Rezultat je ono što je Ingrid Roekke primetila kod sebe: „Dete koje roditelji zlostavljaju ne prestaje da voli svoje roditelje, već prestaje da voli sebe.“²

Stoga je potpuno jasno zašto takve osobe najčešće ili ne žele da imaju ništa sa Bogom, ili stvaraju potpuno isti, disfunkcionalni odnos sa Bogom jer je On u hrišćanstvu predstavljen analogijom Oca. Kako osoba koja je prestala sebe da voli razume zapovest „ljubi bližnjega kao samoga sebe“? Kako osoba koju je otac seksualno zlostavljao ili bio prestrog i nikada zadovoljan zamišlja nebeskog Oca? Ateisti mogu biti u pravu kada tvrde da prirodan doživljaj Boga (iliti sujeverje) nastaje tako što pojedinci postojeće autoritete iz svog životnog iskustva pomnože sa beskonačno i kao rezultat dobiju sopstvenu, privatnu projekciju „vrhovnog autoriteta“ koje se kasnije plaše (sujeverje) ili je odbacuju (ateizam). Ovo je još Feuerbach primetio a kasnije Freud razradio u svojoj teoriji religijske projekcije prema kojoj je religija iluzija koja je rezultat projekcije očinske figure na Boga. I Freud je u pravu kada je u pitanju sujeverni strah ili sujeverna želja za ispunjenjem nekih nezadovoljenih potreba iz detinjstva. Međutim, Freudova teorija religijske projekcije podjednako može biti i objašnjenje psihologije ateizma, a ne samo iskrivljene religije (sujeverja). Analizirajući biografije najuticajnijih ateističkih mislilaca, Paul Vitz je postavio tezu u kojoj tvrdi da osnovne prepreke za veru u Boga nisu racionalne, već podsvesne. On tvrdi da ateisti odbacuju Boga takođe zbog projekcije – zato što su ogorčeni i razočarani svojim očevima tako da je njihovo odbacivanje Boga kao krajnjeg autoriteta neka vrsta podsvesnog bunta protiv svojih očeva. Kao dokaz, Vitz prilaže listu najpoznatijih ateista i pronalazi da im je svima zajedničko to da su imali očeve koji su bili ili zlostavljači, ili slabi, ili odsutni.³ Činjenica da ta privatna predstava o Bogu nema nikakve veze sa realnošću biblijskog Boga ne pomaže puno jer osobi koja ima iskustvo samo sa disfunkcionalnim ocem zdrava priča o Bogu spada u domen teorije kojoj nedostaje iskustvena potvrda. A ako se ne stvore uslovi za iskustvo koje bi bilo drugačije od onog iz disfunkcionalne porodice, ljudi će se na duhovnom nivou teško razvijati na zdrav način, već će i sa Bogom uspostavljati jednako disfunkcionalni odnos jer samo takve odnose znaju da stvaraju.

Tu važi zakon generacijskog nasleđa koji je predstavljen u drugoj Božjoj zapovesti: „Jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećeg i do četvrtog kolena, onih koji mrze na mene“ (2 Mojs. 20.5).⁴ Jednostavno, u disfunkcionalnim porodicama jedni isti problemi se ponavljaju iz generacije u generaciju – ne zbog nekakvog magičnog prokletstva, već zbog bolesne sredine koja potpuno neprimetno stvara bolesne ljude, koja na sličan način ranjava svaku sledeću generaciju i na nivou podsvesti zarobljava članove porodice lažnom predstavom o sebi, svetu, Bogu i duhovnosti. Možda je najbolji biblijski primer apostol Pavle koji je bio itekako svestan moći podsvesti da potpuno paralizuje razum i volju za bilo šta zdravo i dobro:

Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest u telu mom. Jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. . . . Ali vidim drugi zakon u udima svojim, koji se suproti zakonu uma mog, i zarobljava me zakonom grehovnim koji je u udima mojim. 

Rim. 7.18, 23

Imajte na umu da ovo govori ozbiljni teolog, rabin potpuno posvećen religiji otaca koji i pored činjenice da je racionalno dobro znao o nekadašnjoj otačkoj praksi ubijanja Božjih proroka da bi se sačuvala religija i dalje nije mogao da vidi da je radio potpuno istu stvar. Jednostavno, postoje faktori u čoveku koji su prepreka zdravoj veri koja se uvek ispoljava u zdravom ponašanju. Postoje iracionalne barijere na dubljim nivoima ljudskog duha koje sprečavaju pojedince da steknu istinitu sliku o Bogu kakav On zaista jeste, uspostave zdrav odnos i počnu da se ponašaju zdravo. Odrastanje u disfunkcionalnoj porodici je jedan od glavnih načina nastanka tih barijera.

Tri nepisana pravila disfunkcionalnih porodica

Sve disfunkcionalne porodice slede tri nepisana pravila. Prvo i najvažnije pravilo glasi: Ne govori. O porodičnim problemima se ne diskutuje ni sa kim – ni međusobno, ni izvan porodice. Ovo pravilo je u osnovi sveopšteg poricanja zlostavljanja koje se dešava u porodici, zavisnosti koja postoji, mentalne bolesti koja treba da se sakrije, itd. Ovo pravilo kaže: Ponašaj se kao da je sve u redu i pobrini se da ljudi steknu utisak da smo savršeno normalna porodica. Kada su deca mala, ovo pravilo im komplikuje život jer ona osećaju jasne signale da nešto nije u redu, ali niko ne želi da otvoreno kaže šta to ne valja. Ovaj rascep između realnosti spolja i načina na koji se osećaju iznutra deca najčešće reše tako što na racionalnom nivou zaključe da su ona problem. Ponekad ih roditelji otvoreno optužuju, a ponekad ona sama pounutre osećaj da nešto mora da nije u redu sa njima. Kao što je Ingrid Roekke kazala:

Moja majka mene zaista voli, ali je iznervirana zbog mog ponašanja. Zbog toga ko sam. Ja sam kriva, petogodišnja devojčica, koja je toliko zla i užasna da majka mora da mi čupa kosu i zabada palčeve u očne duplje. Ona ne radi to zato što me ne voli (jer me voli!), već zato što sam ja loša. Zato ona viče sve one uvrede. Zato što sam ja bila zla prema njoj (ona nije zla prema meni… ona me voli!). I pošto je tako puno iznervirana, to znači da sam ja bila veoma loša. Jadna mama, što je rodila tako loše dete.

Ingrid Roekke u Shahida Arabi, Becoming the Narcissist’s Nightmare, (New York: SCW Archer Publisher, 2016), str. 289

Pošto nikome nije dozvoljeno da govori o disfunkcionalnosti, porodica je opterećena tajnama i toksičnom sramotom. Ovakva atmosfera naročito opterećuje decu koja počinju da se osećaju usamljeno, beznadežno i počnu da veruju kako niko drugi na svetu nema ovakav problem. Pravilo „ne govori“ je tu da spreči bilo koga da potvrdi stvarni porodični problem. A kada se koren problema poriče, on nikada ne može da bude razrešen. Zdravlje i oporavak nisu mogući dokle je god ovo pravilo na snazi.

Drugo pravilo glasi: Ne veruj nikome. Po prirodi stvari, mala deca zavise od roditelja i staratelja. Međutim, deca odrasla u disfunkcionalnim porodicama nisu doživela roditelje a ni svet kao bezbedno mesto u kom postoji nega i briga. A rezultat odsustva sigurnosti su razvoj brige u detetu i nedostatak poverenja. Deca iz disfunkcionalnih porodica ne uspevaju da razviju poverenje i bezbednost zato što su njihovi roditelji nekonzistentni i nepouzdani. Roditelji ih zapostavljaju, emotivno su odsutni, krše obećanja i ne ispunjavaju svoje dužnosti. Osim toga, neki disfunkcionalni roditelji izlažu svoju decu opasnim ljudima i situacijama, i ne štite ih od zlostavljanja. Kao rezultat, deca nauče da po pitanju njihovih potreba i sigurnosti ne mogu da imaju poverenja u druge ljude, čak ni u svoje roditelje. Neverovanje ljudima se zatim prenese i izvan porodice. U tandemu sa prvim, pravilo „ne veruj nikome“ pojačava izolaciju i strah da ako bi zatražili pomoć, nešto loše bi se desilo (mama i tata bi se razveli, tata bi otišao u zatvor, završiću u hraniteljskoj porodici). Po principu „Bolje đavo koga znam, nego đavo koga ne znam“, deca vremenom nauče da preživljavaju u ovakvoj atmosferi i razgovor sa nekim izvan porodice bi mogao da poremeti stvari. Zato, ne veruj nikome.

Konačno, treće pravilo glasi: Ne osećaj. Ovakva porodična atmosfera stvara veoma negativne emocije čije ispoljavanje bi bilo primetno i samo je pitanje vremena kada bi stvari procurele i narušile prva dva pravila tako da je ispoljavanje emocija zabranjeno. Stoga, one moraju da se ili potiskuju, ili anesteziraju, a najčešće oba. To rade svi u disfunkcionalnoj porodici. Deca u početku samo posmatraju roditelje kako anesteziraju svoje negativne emocije, a kasnije i sama primenjuju iste ili slične anestezije. Anesteziranje se vrši na tri načina: 1) unošenjem hemijskih supstanci za promenu raspoloženja (alkohol, droge, antidepresivi, stimulanti), 2) ponašanjem koje stimuliše mozak da sam proizvodi supstance za promenu raspoloženja (gledanje pornografije, samopovređivanje, igranje video igara, kupovina, kockanje , društvene mreže, prejedanje, kleptomanija) ili 3) učestvovanjem u procesima koji stimulišu mozak da sam proizvodi supstance za promenu raspoloženja (adrenalinski sportovi, suzavisnički odnosi, radoholizam, narcisoidno privlačenje pažnje, kultovi i toksična religija).

Retko kada se emocije slobodno doživljavaju i obrađuju na zdrav način. Deca takođe mogu da prisustvuju strahovitim izlivima besa. Nekada je gnev jedina emocija koju mogu da vide kod svojih roditelja. U takvoj atmosferi deca brzo nauče da svako ispoljavanje emocija u najboljem slučaju neće izazvati nikakvu reakciju (ignorisanje), a u najgorem će izazvati nasilje, svaljivanje krivice i sramoćenje. Stoga, deca takođe počnu da uče kako da potiskuju svoje emocije, kako da ih anesteziraju i kako da skrenu sebi pažnju sa bola. Stoga, bolesti zavisnosti nisu ništa drugo do pokušaj osobe da anestezira zabranjene, potisnute emocije. Zavisnosti su samo gornji sloj veoma složene višespratnice ličnosti odrasle u disfunkcionalnoj porodici. Ispod zavisnosti je negativna emocija, ispod koje leži život izolacije pun porodičnih tajni, dok je u korenu svega osoba čija je ličnost zasnovana na sramoti, tj. lažnom verovanju da sa njom nešto nije u redu. Činjenica da je sve vreme porodica ta koja ima problem a ne dete ne igra veliku ulogu jer je zabranjeno istraživati u tom pravcu i doneti takav zaključak. Na duge staze, emocije mogu da budu toliko efikasno blokirane da osoba više nije u stanju da oseti da je bilo šta u njenom ponašanju pogrešno. Empatija nestaje i osoba postaje neosetljiva za patnju koju njeno ponašanje izaziva kod drugih.

Probijanje plafona toksične sramote

Jako su male šanse da osobe koje se drže ova tri pravila razviju bilo kakvu vrstu zdrave zajednice, bilo sa Bogom, bilo sa ljudima. Takvi ljudi su toliko potiskivali sebe, svoje želje, planove, emocije i svoj glas da ne bi znali odakle da počnu da razumeju stih: „I tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim“ (Jer. 29.13). Oni su naučeni da uvek paze na tuđe srce a da svoje umanjuju, ocrnjuju, sakrivaju. „Kad je moje srce neprihvatljivo za moje roditelje, koliko sam tek nedostojan da sa njime izađem pred svetog Boga!?“ U osnovi ovakvog načina razmišljanja je upravo toksična sramota – osećaj da smo neprihvatljivi, osećaj koji je nastao kao rezultat ćutanja o porodičnim problemima, poricanja realnosti i konstantnog dobijanja signala kako sa nama nešto nije u redu.

Jedini način da ovakve osobe izađu iz ovog zatvora uma jeste da svesno prekrše gore pomenuta tri pravila i da urade upravo suprotno – da prekinu ćutanje i progovore o tajnama, da rizikuju i počnu da veruju drugima (uz postavljanje prikladnih granica) i da prestanu da potiskuju i anesteziraju svoje emocije i dožive ih u svoj surovoj istinitosti. Prvo pravilo kaže „Ne govori“. Toksična sramota može se slomiti jedino ako prestanemo da bežimo od nje i prigrlimo je. Zašto? Jednostavno zato što kada prigrlimo toksičnu sramotu, koja nam govori da smo mi greška i sramota a ne naši postupci, mirenjem sa toksičnom sramotom mi se mirimo sa samima sobom. Toksična sramota je problem zato što smo je pounutrili. Ona više nije emocija koja se povremeno javlja, već je postala deo naše ličnosti. Dokle god je ne ospoljašnjimo, tj. ne opredmetimo, nije moguće da se tu išta promeni. Kada počnemo da govorimo o sramoti, to nam pomaže da shvatimo da stvari koje radimo i kojih nas je sramota proizlaze iz karakternih mana koje smo koristili da bismo pomogli sebi, da bismo, slično detetu koje je dobilo batine ali mu je zabranjeno da plače, pomogli sebi i anestezirali bol koji nam nije bilo dopušteno da proživimo i osetimo. Jedini način da ospoljašnjimo toksičnu sramotu je da počnemo da govorimo o njoj, a za to treba da prekršimo prvo pravilo.

Međutim, govor o onome čega nas je sramota mora da se dogodi izvan izolacije, u bezbednoj sredini, pred osobama koje nas neće osuditi. Formiranje ličnosti je uvek društveni proces. Erik Erikson definiše identitet kao unutrašnji osećaj istosti i kontinuiteta koje prepoznaje makar još jedna značajna osoba u čijem pogledu se ogledamo.⁵

Zbog toga je došlo do utelovljenja, da bi u ljudskim očima Mesije čovek mogao da prepozna istost i kontinuitet sa božanskim pred kojim ga je još od Edema obuzimala toksična sramota koju mu je prenela zmija. A u Hristovom odsustvu, zajednica vernih u prisustvu Duha Svetog je ta koja nastavlja da radi ono što je Hristos započeo, bezbedna zajednica u kojoj nema osude i sramoćenja grešnika. Takva zajednica pomaže Bogu u njegovom poslu isceljenja i oporavka ljudi (1 Kor. 3.9). Prezrivi pogledi disfunkcionalnih roditelja ili osoba od autoriteta su nas formirali da budemo disfunkcionalne ličnosti koje veruju da su rođene kao greška. Potrebni su pogledi puni razumevanja zdravih ljudi da bi disfunkcionalna ličnost mogla da se oporavi i ozdravi. Apostol Jakov je to intuitivno znao kada je napisao: „Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe, i molite se Bogu jedan za drugog, da ozdravljate“ (Jak. 5.16). Očigledno je da Jakov ovde podrazumeva ispovest unutar zajednice kojoj je stalo do pojedinca koji se usuđuje da progovara o svojoj sramoti. Ovo nije poziv na ispovest pokore, već poziv zajednici da bude Božji pomoćnik (2 Kor. 5.18-20; 6.1) i dozvoli pojedincima da ospoljašnje sramotu koja ih truje, da bi u neosuđujućim pogledima drugih mogli da prepoznaju da pripadaju istom grešnom čovečanstvu, da postoji kontinuitet između njih i zajednice, da nisu jedini koje uništava sramota, ali i da su takvi osramoćeni prihvaćeni u Osramoćenome, da su i dalje voljeni i da ih ta misao ozdravi. Dokle god je sramota sakrivena, ona vlada čovekom tako što mu priča da je jedini takav, da je najgori na svetu, da niko drugi nije toliko iznutra prljav kao on. To su lanci kojima toksična sramota okiva ljude i ne možemo joj ništa dokle god to ne podelimo sa drugima, a za to je potrebno da prekršimo drugo pravilo i usudimo se da poverujemo drugima.

Rezultat deljenja toksične sramote pred drugima je kršenje i trećeg pravila koje kaže „Ne osećaj“. Na osnovu iskustva, kada osoba čija je ličnost zasnovana na toksičnoj sramoti progovori i dozvoli drugoj osobi da zaviri ispod površine i vidi svu usamljenost, ružnoću i strah, u tom trenutku ona dolazi u kontakt sa okeanom bola koji je sve vreme ležao ispod njene strogo kontrolisane površine. Odsustvo osude u zajednici i pogledi razumevanja i podrške daju signal osobi da njen život i dalje vredi, lanci sramote se slamaju, a ona stupa u kontakt sa sopstvenim emocijama koje počinju da slobodno teku. Ovo iskustvo je toliko moćno i svečano da se ne može prepričati. Imao sam osećaj da je ceo svet stao i utišao se, a u prostoriji se osećalo prisustvo nečeg svetog. U tim trenucima, sva srca prisutnih se povežu i nije potrebno reći ni jednu reč da bismo se međusobno razumeli i znali šta se dešava. Svaki put kada je neko došao dotle da progovori o svojoj porodičnoj tajni u našim grupama za podršku – to je bila sveta zemlja, emocije su slobodno tekle i formiralo se zajedništvo koje nikada ni jedan od nas neće zaboraviti. Ja lično sam mnogo puta zaboravljao šta je ko o sebi rekao, ali nikada neću zaboraviti te ljude i koliko su mi bili blizu. Kao što reče Pavle: „Radujte se s radosnima, i plačite s plačnima“ (Rim. 12.15). Nema ničeg većeg od toga. Međutim, za ovo je potrebno da prekršimo treće pravilo.

Istinska zajednica – lek za toksičnu sramotu

Ovim aktom izlazimo na svetlost dana, hodamo u istini i imamo autentičnu zajednicu sa autentičnim ljudima među kojima nema pretvaranja niti zataškavanja:

Ako kažemo da imamo zajednicu s njim a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istine. Ako li u videlu hodimo, kao što je on sam u videlu, imamo zajednicu jedan s drugim, i krv Isusa Hrista, sina njegovog, očišćava nas od svakog greha. Ako kažemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde. Ako kažemo da ne sagrešismo, gradimo ga lažom, i reč njegova nije u nama.

1 Jov. 1.6-10

Neverovatan tekst koji govori o tome da je život bez pretvaranja unutar zajednice vernih apsolutni imperativ i jedini način da ljudi imaju pravu zajednicu jedni sa drugima jeste da njihovi odnosi budu potpuno čisti i otvoreni, bez tajni. Dobra ilustracija ovog principa u Bibliji jeste stepen odbojnosti koju je Isus pokazivao u odnosu na licemerstvo (vidi Mat. 23), kao i slučaj Ananije i Sapfire koji su zbog skrivanja tajni izgubili život (Dela 5.1-11). Bonhoeffer je jako dobro definisao život istinskog zajedništva u kom nema tajni kada je govorio o ispovesti:

Akt ispovesti je prodor u zajedništvo. Greh zahteva da čovek bude osamljen. On ga izvlači iz zajedništva. Što je čovek izolovaniji to će sila greha biti destruktivnija u njegovom životu, i što mu se on više odaje to će kobnija biti njegova izolacija. U tami neiskazanosti, on će trovati čitavu njegovu ličnost. . . . Prilikom ispovesti svetlost jevanđelja prodire kroz tamu i povučenost srca. Greh mora biti iznet na videlo. Ono što je neizrečeno mora biti otvoreno izgovoreno i priznato. Sve što je tajno i sakriveno se obelodanjuje. Vodiće se teška borba sve dok greh nije otvoreno priznat. . . . Iskazan, priznat greh je izgubio svu svoju moć. . . . On više ne može da ruši zajedništvo. Sada zajednica nosi greh brata. On više nije sam u svom zlu. . . . On sada stoji u zajednici grešnika koji žive blagodaću Božjom. . . . Sada on može da bude grešnik i da i dalje uživa Božju blagodat. On može da ispovedi svoje grehe i da upravo u ovom činu po prvi put u životu pronađe zajedništvo sa drugima. Prikriveni greh ga je odvajao od zajednice i činio da svi njegovi odnosi budu farsa; ispovest greha mu je pomogla da pronađe istinsko zajedništvo sa braćom u Isusu Hristu.

Ditrich Bonhoeffer, Life Together, (London, UK: SCM Press, 2012), str. 87-88

Zajednica je jedini lek za sramotu upravo zato što je sramota socijalna emocija koja je posledica društvene odbačenosti. Međutim, ukoliko se dogodi suprotno, tj. ukoliko se zajednica ne zgrozi nad osobom koja deli ono što u njoj izaziva toksičnu sramotu i pojedinac umesto pogleda osude naiđe na pogled iskrenog razumevanja i prihvatanja, tada se on vraća u zajednicu i sramota gubi svu svoju moć. Zlo je i dalje osuđeno, ali se više ne brka sa ličnošću pojedinca. Ono ga više ne definiše jer on zna da se sve dešavalo kao rezultat pokušaja da preživi usred trauma koje je doživeo u porodici koju nije birao. Loše stvari koje smo uradili se sada nose zajednički – u novoj porodici koja nije disfunkcionalna. Od tog trenutka postoji bar jedno mesto na svetu, makar jedna zajednica u kojoj takva osoba može da govori o sramoti koju je doživela u porodici i slobodno proživi emocije koje je morala da blokira i guta godinama – i da ne bude zbog toga osuđena, niti pogrešno shvaćena. Ako sramota izoluje čoveka i u toj izolaciji jača i raste, iskrena zajednica u kojoj nema tajni i u kojoj se zajednički dele i nose tuge i radosti je najefikasniji lek za toksičnu sramotu. Da podsetim – toksična sramota i strah od napuštanja su lice i naličje istog stanja ljudskog duha koje mnogi opisuju kao prazninu u duši i koje je glavni neprijatelj zdrave duhovnosti. Stoga, potpuno je očekivano da se toksična sramota leči ponovnim povezivanjem i sa Bogom i sa ljudima.

Zapravo, to je jedini način da se ovaj problem celovito izleči. Isceljenje koje akt otvaranja pojedinca u ovakvoj zajednici donosi se može posmatrati i kao obnova oba aspekta Božjeg obličja. Prvo, otvaranjem u grupi koja ne osuđuje kod osobe se obnavlja imago Dei potens jer ona time pokreće svoje zamrznute emocije, slama se defetistički način razmišljanja i budi se umrtvljena volja. Sve tri sposobnosti ljudskog duha koje sačinjavaju imago Dei potens – razum, emocije i volja – čija je svrha formiranje bliske zajednice ljubavi u kojoj mnoge ličnosti postaju jedno, se u činu deljenja aktiviraju. Međutim, kada bi se ovde stalo to ne bi bilo celovito rešenje. Obnavljanjem samo imago Dei potens aspekta bi služilo samo tome da se pojedinac bolje oseća i ništa više. On ostaje izolovan i vrlo brzo će se sramota ponovo vratiti (vidi Mat. 12.43-45). Potrebno je tako oporavljenu osobu reintegrisati u zajednicu u kojoj bi mogao da doživi bliskost sa drugim ljudima što je i telos, tj. krajnja svrha imago Dei potens sposobnosti ljudskog duha. U protivnom, kao što se to najčešće i dešava, osoba koja nije reintegrisana u zajednicu postane zavisna od svog terapeuta jer je jedino sa njim/njom u stanju da doživi da se njene imago Dei potens sposobnosti (razum, emocije, volja) aktiviraju. Potrebno je rešiti i drugu stranu istog problema, a to je napuštenost, tj. otuđenje. Otvaranjem u široj grupi istovremeno se obnavlja i imago Dei integrum jer pojedinac tim činom iskrenosti, hrabrosti i poverenja postaje deo bliske zajednice u kojoj se toksična sramota ne samo deli (oporavak pojedinca), već i zajednički nosi (povezivanje u zajednicu). Osoba će u početku oporavka samo primati podršku drugih, ali kako proces bude napredovao ona će polako početie da se stabilizuje i bude produktivna – počeće da daje. Stoga, davanje unutar grupe postaje u potpunosti uzajamno, kao i unutar Trojstva – svi istovremeno primaju i daju ljubav i podršku svake vrste. Na koji način je ovo i lek za duhovnost? Tako što pojedincu otvara vrata da na osnovu novog iskustva slobode i ljubavi unutar nove porodice koja je na putu oporavka i u kojoj je centralna ličnost Bog stekne drugačije iskustvo odnosa dete-Roditelj i na osnovu tog iskustva doživi promenu paradigme koje će rezultat biti usvajanje nove slike o Boga kao Vrhovnom Autiritetu koji nije strogi tiranin i bezosećajni sudija, već Ljubav i Sloboda.

Restart grupe za podršku

Grupe za podršku programa Restart su zamišljene da budu bezbedno mesto i pruže šansu osobama iz disfunkcionalnih porodica da se oporave od toksične sramote i duhovno ozdrave. Potpuna je dezinformacija da se na Restartu ljudi uče katoličkoj doktrini pokore. U Koraku 5, koji nosi naslov „Ispovest“, od polaznika se traži da iznese sadržaj svog duhovnog inventara i prizna Bogu, sebi i još jednom ljudskom biću pravu prirodu svojih grešaka. Problem koji neki vide jeste u ovom delu „još jednom ljudskom biću“. Međutim, akt ispovesti pred drugim ljudskim bićem ni na koji način ne doprinosi opraštanju objektivne krivice. To pravo ima samo Bog i deo Koraka 5 je upravo priznanje pred Bogom koji daje oproštaj. Priznanje pred drugim ljudskim bićem nema veze sa primanjem oproštaja, već sa dvostrukim isceljenjem i obnovom čoveka kroz: 1) oslobađanje od paralize duha koju prouzrokuje toksična sramota (obnova imago Dei potens) i 2) ponovno povezivanje pojedinca sa zajednicom u kojoj se sramota zajednički nosi (realizacija imago Dei integrum). Ovo je potpuno legitimna biblijska praksa koja ima upravo isceljujuću svrhu (vidi Jak. 5.16). To što jako mnogo ljudi to nikada nije doživelo zbog toga što ili nije imalo prilike, ili nije imalo hrabrosti jer su se bojali mogućih zloupotreba ne može da bude osnova za odbacivanje ove proverene biblijske prakse.

U programu Restart, grupe funkcionišu na osnovu pet pravila koja svi znaju i koja se beskompromisno sprovode. Prvo pravilo glasi: Anonimnost i poverljivost su osnovni preduslovi. Ono što čujete na Restart grupama i osobe koje tu vidite mora da ostane tajna. Ovo može da deluje kao nova disfunkcionalnost, ali nije. Ovo pravilo je tu da bi se stvorilo bezbedno mesto za vrlo delikatan proces isceljivanja od toksične sramote, daleko od očiju javnosti koja ne bi razumela razloge za taj nivo otvorenosti. Polaznici će se u kasnijim fazama oporavka vratiti u javnost sa priznanjima koja su u početku samo delili u grupi, ali na početku im treba bezbedno mesto da se reše unutrašnjih blokada i izgrade hrabrost i iskrenost da bi uopšte mogli da se kasnije suoče sa onima koje su povredili, priznaju svoj deo odgovornosti i iskupe se. Drugo pravilo glasi: Deljenja su ograničena na 3-5 minuta. Na Restart grupi svako će doći na red da govori. Treće pravilo glasi: Unakrsni govor i prekidanja su zabranjeni. Unakrsni govor je kada dve osobe uđu u međusoban dijalog i time isključe sve ostale. Svakome je omogućeno da podeli svoje najdublje emocije bez prekidanja i zato se uzdržavamo od postavljanja pitanja. Na sva pitanja se odgovara nakon sastanka. Četvrto pravilo glasi: Deljenje saveta je zabranjeno. Restart je grupa za podršku, a ne grupa za „popravljanje“ drugih, za tešenje, ili rešavanje njihovih problema. „Popravljanje“ je kada neko ponudi savet kao rešenje za problem koji je neko drugi izneo. Često pojedinci nisu u povoljnom emotivnom stanju da bi čuli ili razumeli savet. Ovo pravilo je tu da bismo obezbedili svakome dovoljno prostora i vremena da doživi napredak i rast na pravi način i u svoje vreme. Konačno, peto pravilo glasi: Treba izbegavati sve što ometa rad grupe, skreće pažnju ili unosi nemir. Rad grupe ometa jelo, razgovaranje telefonom, slanje tekstualnih poruka, međusobno šaputanje dok neko deli i tome slično.

Reč opreza, saosećanja i nade

Na osnovu iskustva pretpostavljam da će jedno od glavnih iskušenja za neke biti da nakon čitanja ovakvog teksta odu i otvore se prvoj osobi koja bi htela da ih sasluša. Molim vas da budete oprezni. Program Restart opisuje stazu isceljenja kojom se hoda čitav život. Otvaranje je samo prvi korak i nikako nije čarobni štapić koji magično uklanja sve probleme. Postoje slomljeni ljudi pomračenog duha koji u tuđoj ranjivosti vide svoju prednost i koji će vrlo rado slušati najintimnije tajne drugih da bi ih kasnije zloupotrebili u svoju korist. Stoga, čuvajte se ljudi koji misle da sve znaju, a tražite ljude koji priznaju svoja ograničenja. Čuvajte se ultra-religioznih, hladno racionalnih ljudi, a tražite ljude koji su širokog duha. Čuvajte se ljudi koji stalno brane svoj imidž, a tražite osobe koje su otvorene da čuju fidbek. Čuvajte se samopravednih ljudi, a tražite ponizne osobe. Čuvajte se osoba koje se samo izvinjavaju kada pogreše, a tražite ljude koji nakon greške menjaju svoje ponašanje. Čuvajte se osoba koje ne rade na sebi, a tražite ljude koji su svesni svojih mana i rade na njima. Čuvajte se osoba koje zahtevaju da im verujete, a tražite ljude koji se trude da zasluže vaše poverenje. Čuvajte se osoba koje misle da su savršene i ne govore o svojim manama, a tražite ljude koji prihvataju svoju nesavršenost i slobodno govore o njoj. Čuvajte se ljudi koji lažu, a tražite one koji govore istinu bez obzira koliko ih to privatno koštalo. Konačno, čuvajte se ljudi koji su uvek isti i ne menjaju se godinama, a tražite osobe koje stalno rastu i sazrevaju.

Čuvajte se onih prvih i nemojte ih osuđivati što su takvi. Nisu oni izabrali u kojoj će se porodici roditi. Spolja vam se mogu činiti kao nadljudi, kao savršeni pravednici bez mane koji sve znaju i kojima niko i ništa nije potrebno, ali to su samo maske. Takvi žive život pretvaranja jer ispod maske gorko pate od toksične sramote i strahuju da niko ne sazna pravu istinu o njima. Njima niko ne može pomoći sve dok bol toksične sramote ne postane veći od njihovog straha od razotkrivanja istine i sami ne zatraže pomoć. Vi potražite one druge i probijte svoj plafon tako što ćete načiniti svoj prvi korak ka isceljenju. Postoji nada jer postoji put isceljenja. A put vodi kroz istinu o našoj porodici, kroz istinu o svemu što se u njoj desilo i kroz istinu o tome kakvi smo zbog svega toga postali. Taj put ide i dalje, kroz susret sa milostivim Bogom i milostivim ljudima u kojima nema osude, kroz promenu životnog usmerenja, iskupljenja i praštanja, i vodi ka životu slobode u novoj porodici. Ali putovanje počinje suočavanjem sa istinom o nama i našoj porodici. Hristos je to najbolje rekao: „I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti“ (Jov. 8.32).

1. Za detaljan opis toksične religioznosti vidi Stiven Arterburn i Džek Felton, Toksična vera (Beograd: Preporod, 2016).
2. Ingrid Roekke, „Re-Parenting the Abused Child“ u Shahida Arabi, Becoming the Narcissist’s Nightmare (New York: SCW Archer Publisher, 2016), str. 289.
3. Vidi Paul Vitz, Faith of the Fatherless (San Francisco, CA: Ignatius Press: 2013).
4. Ovo nije jedini faktor koji utiče na način na koji se ljudi odnose prema svetu. Druga dva su genetika i odluke koje donosimo. Međutim, ovde ću samo govoriti o uticaju sredine, tj. disfunkcionalne porodice.
5. Vidi John Bradshaw, Healing the Shame That Binds You (Deerfield Beach, FL: Health Communications, 2005), str. 153.