Ovo je tema koja se nekako nadovezuje na prethodnu. Iako nisam planirao da pišem mnogo o ovome, u privatnim diskusijama nekoliko puta sam morao da dodatno objasnim šta sam mislio kada sam napisao da zlo ne vlada ovim svetom. Pa evo detaljnijeg objašnjenja.
Moj stav se zasniva na analizi osnovnih pojmova – vlasti i zla. Ono što im je zajedničko je da i vlast i zlo koriste moć. U ovom trouglu, moć je neutralni potencijal da se nešto uradi. Niko ne bi osetio ni vlast ni zlo da oba nisu u posedu nekog stepena moći. Glavna razlika između vlasti i zla jeste u načinu upotrebe moći. Štaviše, upotreba moći definiše i jedno i drugo. Vlast koristi moć na društveno prihvaćen način. Narativ vlasti ide otprilike ovako: 1) da bi se izbegli rizici koji proističu iz stanja anarhije, pojedinci se odriču svoje bogomdane jednakosti i potčinjavaju se manjoj grupi ljudi (državi) kako bi ova obezbedila sigurnost; 2) međutim, odricanjem ravnopravnosti se stvara društvena neravnoteža i koncentracija moći; 3) da bi se društvena ravnoteža ponovo uspostavila, vlast mora da iskoristi poklonjenu joj moć na način koji organizuje društvo tako da potčinjeni pojedinci unutar organizovanog društva zajednički postignu ciljeve koje nikada ne mogli pojedinačno. Ovaj treći element je ključan. Ukoliko ga ima, postoji i vlast. Vlast postoji tamo gde se društvena neravnoteža ponovo uspostavlja putem dekoncentracije moći kroz institucije, organizaciju, društvene projekte, stabilnost i opunomoćenje građana. Dakle, vlast ne upotrebljava moć samovoljno, već u okviru zakonskog poretka koji ograničava upotrebu moći na način koji osposobljava širu društvenu zajednicu da postigne zajedničke ciljeve. To je izgrađujuća uloga vlasti. Postoji i punitivna uloga koja služi da odbrani stabilnost društvene zajednice od samovoljnih pojedinaca ili grupa kojima žele da iskoriste neravnotežu moći za lični profit. Dakle, iako se potčinjeni pokoravaju vlasti, vlast koristi moć na takav način da se stavlja u službu potčinjenima. Prosperitet organizovanog društva zavisi od ovog uzajamnog potčinjavanja.
S druge strane, zlo je jako širok pojam koji se manifestuje u više oblika. Prvo, postoji zlo koje je bez moralne odgovornosti, kao što su prirodne katastrofe. Drugo, postoji zlo koje generišu ljudi. Ovaj oblik zla egzistira na dva nivoa. Prvi je nivo pojedinca gde se zlo manifestuje kao samovolja, nebriga, oportunizam, sebičnost, osveta, mržnja, bes, neznanje, destruktivno ponašanje i psihološka trauma. Avgustinijanskim rečnikom, to bi bio homo incurvatus in se o kom sam već pisao. Drugi je kolektivni nivo na kom zlo pojedinaca organizovanih u zajednicu počinje da se ispoljava kroz institucije društva. Udruženi pojedinci koji se domognu moći počinju da kreiraju pravila igre za čitavu društvenu zajednicu i formiraju institucije koje su projekcija njihove lične samovolje, nebrige, oportunizma, itd. Jedino što homo incurvatus može da stvori je institutum incurvatus in se – zakone i ustanove koji su samima sebi cilj, isto kao i njihovi tvorci. Osim prirodnog i ljudskog oblika zla, pojedine verske tradicije dodaju i demonsko zlo koje je nadmaterijalno. Pošto vlast podrazumeva moralnu odgovornost, ja ću se ovde baviti samo drugom i trećom kategorijom.
Zlo je takođe definisano načinom na koji koristi moć. Zlo prati isti narativ kao i vlast u prvoj i drugoj tački, ali nije zainteresovano za ponovno uspostavljanje društvene ravnoteže kroz korišćenje moći u cilju organizovanja stabilnog društva zarad postizanja većeg zajedničkog dobra. Ono koristi moć na sebičan, oportunistički način. Zlo nije zainteresovano za harmoniju i stabilnost kojim se bavi treća tačka, već samo za situaciju neravnoteže koja koncentriše moć na jenom mestu odakle onda može da se lako koristi za bilo šta. Ono je zainteresovano samo za osvajanje moći, ali se ne potčinjava zajednici tako što koristi moć da bi vratilo ravnotežu i zaštitilo stabilnost. S druge strane, vlast koristi moć na način koji vraća ravnotežu nastalu odricanjem ravnopravnosti. Ona to čini tako što upotrebljava moć za napredak svih činilaca društva – i nosilaca vlasti i potčinjenih. Dakle, zlo i vlast su suprotstavljene kategorije koje se uzajamno isključuju. Vlast koristi moć na odgovoran, legitiman, zakonski određen način u cilju obezbeđivanja stabilnosti za čitavu zajednicu i odbranu te stabilnosti, dok zlo koristi moć na način koji održava neravnotežu ili destabilizuje stanje u društvu, čime napušta okvire koncepta vlasti. Štaviše, vlast u svojoj punitivnoj ulozi služi upravo da bi se uticaj zla ograničio. Zlo ne može da vlada jer se njime vlada: „Pravedniku zakon nije postavljen, nego bezakonicima i nepokornima“ (1 Tim. 1.9). To znači da tamo gde je uspostavljena vlast, zlo ima ograničen uticaj.
Sasvim je moguće da zlo dođe do pozicija moći, ali ono nikada ne može postati vlast u pravom smislu te reči jer ne uspostavlja društvenu ravnotežu zbog načina na koji upotrebljava moć. Vreme opstanka zla na toj poziciji biće proporcionalan količini stabilnosti i kontrole koju njegova PR služba uspe da prikaže javnosti. Zato su mediji ključni korumpiranim moćnicima jer oni održavaju privid vladavine, dok u realnosti moćnike uopšte ne zanima vlast već moć koju mogu da upotrebljavaju samovoljno, oportunistički i sebično. Kada potčinjeni shvate da se moć koristi na zao način, oni počinju prirodno da se bune jer je neravnoteža moći neodrživa na duge staze. Pobuna služi da se demontira hijerarhijski sistem koji je postao disfunkcionalan i povrati prirodna jednakost među ljudima. Takve događaje nazivamo revolucijama, nakon kojih se ponovo kreće u uspostavljanje vlasti kroz organizovanje društva i uspostavljanje ravnoteže moći. Dakle, zlo ne može da vlada u pravom smislu te reči jer uopšte nije zainteresovano da vlada i uvek će biti svrgavano.
U suštini, zlo ne podnosi nikakve obaveze ili pravila, jer sve to ograničava samovolju i oportunističko korišćenje moći. Kada mu se skine maska autoriteta i tako ogoljeno analizira, zlo izgleda jadno i banalno. Teoretičarka politike i filozof Hana Arent (1906-1975) je imala priliku da analizira zlo u studiji slučaja Adolfa Ajhmana (1906-1962), glavnog organizatora holokausta kome je suđeno u Jerusalimu. U svojoj knjizi Ajhman u Jerusalimu, Arent je primetila nekoliko crta Ajhmanove ličnosti. Kada je sa njega skinut autoritet pozicije i uniforme, postalo je jasno da Ajhman nije mnogo inteligentan čovek. Pokušao je da ostavi utisak kompetentne osobe tako što je koristio velike reči. Tvrdio je da se rukovodio Kantovim kategoričkim imperativom, ali se ispostavilo da Ajhman nije razumeo Kantovu misao. Kant je učio da je zakonodavac moralni deo ličnosti koji postoji u svakom čoveku i da svaki pojedinac odlučuje šta je dobro a šta zlo, ali Ajhman je smatrao da samo jedan čovek, Hitler, odlučuje šta je dobro a šta zlo. Ajhman nije imao sposobnost da misli niti da donosi moralne odluke sam za sebe. U svojoj odbrani koristio je parole, eufemizme i sličan naučen govor čiji je efekat bio da nacističko zlo zvuči oficijelno i ozbiljno. Međutim, ispostavilo se da on čak nije ni ubeđeni antisemita, već je čitavog života samo sledio ljude od ugleda i mehanički ponavljao i pristajao na njihove stavove. Nikada nije uspeo da završi gimnaziju niti strukovnu školu i na suđenju je to pokušao da prikrije. Iako je to štetilo njegovoj odbrani, hvalisao se da je činio zlodela za koja niti je imao moći, niti stručnosti da ih počini. Izgleda da je radije želeo da umre kao ozbiljan ratni zločinac, nego kao ništarija. Kada su se tokom suđenja razotkrile činjenice o njegovim stvarnim kapacitetima i obrazovanju, Ajhman je pocrveneo. Što je najtužnije, nekoliko psihijatara ga je pregledalo i zaključilo da je on potpuno normalan čovek i da su njegovi porodični i prijateljski odnosi potpuno funkcionalni. To je ono što Arent naziva „banalnost zla“: Ajhman je bio potpuno zdrav i funkcionalan, ali svejedno glup u svojoj nebrizi, neznanju i oportunizmu – ukratko, u svom zlu. Zlo nikada ne može da vlada jer u svetlosti vladalačkih vrednosti i kriterijuma ono pocrveni. Iako je sve što je radio formalno bilo u okvirima nacističkih „zakona“, Ajhman nije vladao već samo zauzimao poziciju moći. Destruktivan način na koji ju je koristio razotkriva da je Ajhman bio zao na najgluplji mogući način, iako je na psihološkom nivou bio normalna i funkcionalna osoba.
Vlast koristi moć da bi stabilizovala stvari. Ukoliko osoba ne koristi moć u te svrhe, sama situacija posedovanja velike moći počinje da pravi ozbiljnu štetu nervnom sistemu pojedinca. Postoje istraživanja koja dokazuju da moć napada centar za empatiju, da stvara iluziju o sopstvenoj neodoljivosti, da kod žrtve raste licemerstvo i neprijateljstvo prema ljudima na nižem položaju, te da počinje da posmatra ljude kao objekte zadovoljenja svojih potreba. Utvrđeno je da mozak moćnika reaguje na društvene signale na sličan način kao mozak psihopate ili pacijenata sa oštećenjem čeonog režnja i da se ponašaju kao da su doživeli traumatsku povredu mozga.1 Osobe koje na ovakav način koriste moć na kraju nisu u stanju da vladaju sobom, kao što se u poslednje vreme vidi u javnom životu Srbije. Sve češće se javljaju žene koje su u „Tijaninom zakonu“ prepoznale uspostavljanje ravnoteže moći. Ovaj zakon je dao snagu njihovom glasu i zagarantovao im zaštitu (sve karakteristike prave vlasti), tako da su se osmelile da svedoče protiv moćnika iz raznih sfera javnog života koji su ih seksualno uznemiravali ili silovali. I kao i na Ajhmanovom suđenju, ponovo može da se vidi kako jadno izgledaju ti ljudi sada, kada činjenice polako svlače mantiju autoriteta i pokazuju koliko oni u stvari nisu uopšte u stanju da vladaju sobom, a kamoli širom društvenom zajednicom. Zato smatram da zlo nije u stanju da vlada. Ono može samo da se pretvara da vlada kroz demonstraciju sile, ali to nije vlast jer demonstracija sile destabilizuje društvo. Videli smo koliko je sadašnje moćnike u Srbiji koštala demonstracija sile tokom letnjih protesta 2020. godine u Beogradu. Društvo se toliko destabilizovalo da se više ne usuđuju da uvode ozbiljnije pandemijske mere čak i kada je to opravdano.
Ista je stvar i sa demonskim, nadmaterijalnim zlom. Mnogi smatraju da Biblija uči kako pali anđeli vladaju svetom i čovečanstvom. Ako vlast znači stabilnost, onda ne vladaju već samo zauzimaju poziciju moći. U Knjizi o Jovu se vidi kako izgleda kada se demonska moć izlije na pravednog čoveka. Stabilnost nestaje i ostaje samo gola demonstracija moći kroz bezumnu destrukciju. Međutim, čak i u trenucima kada povlači svoju vladavinu od Jovovog imanja, dece, braka, reputacije i zdravlja, Bog ipak zadržava vladavinu nad Jovovim golim životom. Potpuna stabilnost se obnavlja na kraju knjige, kada Bog ponovo uspostavlja svoju punu vlast nad Jovom i vraća mu duplo sve što je izgubio zbog demonskog iživljavanja. Osim toga, nakon Pada, Bog je zmiji rekao: „I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvog i semena njenog; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati“ (1 Mojs. 3.15). Ljudi se prirodno bune protiv demonskih sila, iako bi po prirodi stvari trebalo da ih bolje razumeju nego Boga pošto su grešnici. Kakva stabilnost može da se ostvari ukoliko u potčinjenima postoji urođena pobuna protiv moćnika? Samo nasilna i kratkotrajna. Imperije su najočigledniji primer potčinjavanja ljudi nasiljem i sve do jedne su propale. Amerika kao imperija je takođe na toj krivulji. Njihovo ulaganje u vojsku i odbranu nije stabilizovalo društvo, već je samo umnožilo terorističke napade. To nije vlast već bezumno iživljavanje moćnika koji u svojoj ajhmanovskoj gluposti ne shvataju da ljudi imaju urođeno, bogomdano neprijateljstvo prema zlu koje koristi golu silu da bi dominiralo strahom. Rok trajanja svake imperije je proporcionalno nivou stabilnosti i uslova za procvat koji su uspele da obezbede za potčinjene. Ukoliko toga nema, ljudi se prirodno bune i ta pobuna je pokušaj destabilizacije zla. Starozavetni proroci su upravo tako nastupali. Imali su božanski mandat da destabilizuju disfunkcionalni sistem moći kako bi povratili stabilnost i obnovili pravu vlast. Ljudi jednostavno imaju urođenu alergiju na narcisoidne vladare i uvek će ih svrgavati, ne mareći za život, a nema narcisoidnijih vlastodržaca od „duhova pakosti ispod neba“ (Ef. 6.12).
Da li je i demonskim silama pozicija moći oštetila mozak (ili šta god da ta bića imaju)? Mislim da jeste. Banalnost zla je izgleda univerzalna kategorija. Ako analizirate način na koji je u Bibliji opisan život heruvima zaklanjača (Lucifera), najsavršenijeg, najmudrijeg, najprivilegovanijeg i najlepšeg od svih stvorenih bića, i uporedite ga sa njegovim padom, možete doći do istih zaključaka kao i kod Ajhmana:
Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju koji si gazio narode?A govorio si u srcu svom: Izaći ću na nebo, više zvezda Božjih podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj na strani severnoj;izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu. Koji te vide pogledaće na te, i gledaće te govoreći: To li je onaj koji je tresao zemlju, koji je drmao carstva, koji je vasiljenu obraćao u pustinju, i gradove njene raskopavao? Roblje svoje nije otpuštao kući? Svi carevi narodni, svikoliki, leže slavno, svaki u svojoj kući. A ti se izbaci iz groba svog, kao gadna grana, kao haljina pobijenih, mačem pobodenih, koji silaze u jamu kamenu, kao pogažen strv. Nećeš se združiti s njima pogrebom, jer si zemlju svoju zatro, narod si svoj ubio; neće se spominjati seme zlikovačko dok je veka
Isa. 14.12-20
Ovo nije opis „pada“ već srozavanja, koje se upravo dogodilo zbog destabilizacije koja je posledica bezumne demonstracije moći nad potčinjenima, a ne korišćenja moći da bi im se obezbedila sigurnost i prosperitet. Neki smatraju da je Lucifer i dalje jako inteligentan i da se u njegovom slučaju ne može videti banalnost zla. Međutim, ja smatram da se inteligencija ovog bića primećuje još samo u njegovoj lukavosti, ali ne i mudrosti. Već pomenuta Knjiga o Jovu pokazuje koliko promašuje u proceni. Postoji čak i tekst koji direktno govori da se nešto desilo sa njegovom pameću: „Srce se tvoje ponese lepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svetlošću svojom“ (Jez. 28.17). Dakle, ona ideja da pozicija moći kvari pamet ako se ne upotrebljava na korist drugima ima i biblijsko utemeljenje. Pali (ili tačnije, srozani) anđeo je postao zao, što ga je i otupelo. Citirani tekst iz Isaije ponovo govori o užasno lošoj proceni – umislio je da će da se uzdigne, ali se u realnosti srozao zbog čega mu se podsmevaju kao klovnu koji je pored sve pameti na kraju zacrtao glup cilj koji uprkos svom hvalisanju ipak nije bio sposoban da ostvari. Neki će možda reći da nije dostigao svoj cilj zato što mu Bog to nije dozvolio, ali to nije istina. Niko ga nije sprečavao u njegovim planovima. Bog je ljubav i sloboda. Iz Knjige o Jovu se vidi da je dobio sve što je tražio. Kada je Hristos došao na zemlju i postao ranjiv za njegove napade, srozani anđeo nije mogao da se uzdrži nego je organizovao ubistvo preko moćnika tog vremena i jedino što je uspeo bilo je da u potpunosti pokaže ko je. Isto kao i Ajhman – umišljen da je jako silan, ali u realnosti nesposoban za sopstvene ambicije, ali zato ume da gazi po slabijima. Stoga, pošto nije u stanju da vlada ni sobom a kamoli svetom, zlu se ne treba diviti. Međutim, teoretičari zavere se stalno bave zlom, čime mu se zapravo potajno dive. Oni tako kliču zajedno sa impresioniranim neslobodnim masama: „Ko je kao zver? I ko može ratovati s njom?“ (Otkr. 13.4) Ali zver ne vlada, ne zaista. Ako joj se da da govori, ona huli na one kojima ništa ne može. Ako joj se da da vlada, ona gazi slabije i lažno impresionira neupućene (vidi Otkr. 13.5-8). To niti je vlast, niti stabilnost – to su ispadi ludaka koga su pustili za vikend. Ako zlo nije u stanju da vlada sobom, kako može da vlada svetom?
Ako je istina da zlo nije u stanju da vlada svetom, ko onda vlada? U društvu u kom ja živim, stabilnost i uslove za procvat ne donose ljudi kao što su Milutin Jeličić i Dragan Marković, iako se nalaze u pozicijama moći. Oni tu moć koriste na način koji na duge staze destabilizuje društvo. Stabilnost donose ljudi kao što je Igor Jurić, koji rizikuju svoju bezbednost da bi naterali moćnike da budu vlast u pravom smislu te reči i iskoriste svoju moć da izglasaju zakon zbog kog će se devojčice i žene osećati sigurnije i zaštićenije u ovom društvu. Stabilnost donose bezbrojni službenici, policajci, vatrogasci, zdravstveni radnici, sveštenici, pravnici, prosvetni radnici… anonimni ljudi koji zauzimaju bilo kakvu poziciju moći, makar i najmanju, ali je koriste da bi potčinjenima pružili stabilnost, osnažili ih i vratili im nadu da će sve biti u redu, da ima neko ko koristi moć da se zauzme za njih. Stabilnost donose nepoznate žene i muškarci koji se samoorganizuju da bi poslali decu na skupe operacije kada moćnicima to ne pada na pamet. Stabilnost donose ljudi kao što je Miodrag Mihajlović koji je samoinicijativno očistio korito reke Toplice i zbog toga godinama plaćao kazne. Stabilnost donose zdravstveni radnici koji ćutke rade prekovremeno u kovid bolnicama, rizikuju sopstveni život da bi brinuli o pacijentima. Stabilnost donose ljudi koji vrate višak kusura kada prodavac pogreši na svoju štetu. To je prava vlast. Meni lično je važniji pekar u mom gradu koji svako jutro ustaje pre svih da spremi hleb za građane, nego zamenik gradonačelnika koji ima ogromnu moć ali je koristi da bi prelivao novac iz budžeta u privatne džepove, trošeći ih na gondole ka nigde. Da upotrebim misao Zorana iz filma Tito i ja, ovaj svet čuvaju mame i tate, bake i deke, teče, tetke, braća i sestre, prijatelji, tajne simpatije, Džoni Vajsmiler u ulozi Tarzana, Gari Kuper u svim ulogama, cirkus Adrija kada nastupa, Ciganin što krpi lonce i šerpe, pa čak i ludi Hranislav koji po ceo dan stoji u tuđoj kapiji sa torbom pod miškom. To su ljudi koji vladaju svetom jer drže zlo pod kontrolom… svako pomalo, koliko može.
Što reče Tolkin kroz usta Gandalfa: „Neki misle da samo velika moć može obuzdati zlo. Ali ja ne mislim tako. Otkrio sam da su mala, svakodnevna dela običnih ljudi ono što zadržava tamu podalje od nas. Mali gestovi ljubavi i pažnje.“ U Otkrivenju Jovanovom postoji tekst u kom su prikazana četiri anđela koji drže četiri vetra zemaljska da ne duvaju na zemlju i ne uništavaju je (Otkr. 7.1). Ja verujem da Bog vlada ovim svetom, ali ne bezumnom demonstracijom moći kako to rade demonske sile, već tako što tiho koristi svoju neograničenu moć da bi spojio razdvojeno, iscelio bolesno, utešio uplakano, posetio napušteno, nahranio gladno, napojio žedno i obukao golo. I On to radi kroz ljude koje „nešto“ iznutra pokreće da svakog dana koriste moć koju imaju da bi vladali malim delom sveta, unoseći stabilnost i nadu tamo gde stvari prete da se raspadnu. Ti ljudi ne moraju čak ni da budu formalno religiozni. Postoje ljudi koji su ubeđeni ateisti ali ih Bog lakše pokreće da koriste moć u tuđu korist nego što uspeva da pokrene formalne „vernike“. Opisujući Božji sud, Hristos je rekao da oni koje Bog prepoznaje kao svoje neće biti ni svesni da su služili Bogu jer ga nikada nisu videli da bi mu služili (Mat. 25.31-40). Iako mnogi veoma plodni vernici poput Oskara Šindlera imaju osećaj da su mogli još više da urade sa moći koju su imali i da zato nisu dovoljno učinili, ovaj opis može da obuhvati i mnoge „ateiste“ koji nikada nisu sebe smatrali vernicima jer nisu videli Boga, ali su bili lako pokretani iznutra njegovim Duhom a da toga nikada nisu postali svesni.
Stoga, ako Bog vlada svetom kroz mala dela ljubavi i dobročinstva običnih ljudi, kroz dela Hristovih blaženih, kroz dela onih koji plaču, koji su krotki, gladni i žedni pravde, milostivi, čistog srca, kroz graditelje mira, kroz osramoćene i progonjene, kako onda zlo vlada svetom? Kako zlo vlada kada ima toliko puno malih, bezimenih ljudi koji će radije biti bez posla ili umreti nego se odreći svog srca zarad zaposlenja kroz partiju? Kako zlo vlada svetom kada Bog čak i ubeđene ateiste uspe lako da pokrene da koriste svoju moć da bi drugima bilo bolje? Kako onda zlo vlada svetom? Mora da se šalite!
