Ispovest i adventistička eshatologija

Ovo je poslednji članak koji ću napisati na ovu temu jer mislim da je tema uglavnom iscrpljena i da su temelji hrišćanske prakse ispovesti unutar zajednice dovoljno rasvetljeni sa biblijskog, istorijskog, teološkog, duhovnog i psihološkog aspekta. Red je da završim sa eshatologijom (oblast teologije koja se bavi krajem istorije), ali bih to uradio iz perspektive adventističkog identiteta i činjenice da je praksa ispovesti radi isceljenja i ličnog duhovnog rasta ne samo nepostojeća među adventistima, već su pokušaji stvaranja pogodne atmosfere u kojoj bi ova isceljujuća biblijska praksa bila moguća neosnovano kritikovani i blokirani. Smatram da bi na duge staze negativne posledice ovakvog stava mogle biti veoma ozbiljne, naročito iz eshatološke perspektive. Da li je koincidencija ili ne, ali ja ovaj članak objavljujem upravo na dan kada Jevreji slave Jom kipur.

Adventistički eshatološki identitet

Poznato je da su Adventisti sedmog dana nastali kao ogranak milerizma¹ koji je tražio odgovor na pitanje zašto Hristos nije došao 22. oktobra 1844. godine kao što je najavljivano. U potrazi za greškom u Milerovom tumačenju, adventisti su pronašli da stih iz Dan 8.14 koristi jezik čišćenja svetinje na Dan očišćenja (Jom kipur), godišnji praznik ritualnog čišćenja hrama kojim se završava kalendarska godina i započinje nova. Primenjujući tipologiju,² adventisti su zaključili da je Drugi dolazak anti-tip, tj. veća, univerzalnija realnost na koju je lokalni jevrejski praznik očišćenja ukazivao, nešto kao gruba skica događaja pred Drugi Hristov dolazak. Pošto su uočili da su se prolećni praznici poklopili sa Prvim Hristovim dolaskom, tj. događajima oko Isusovog raspeća, bilo je logično zaključiti da će se i jesenji praznici poklopiti sa događajima u vezi sa Drugim Hristovim dolaskom. Stoga, adventisti su pronašli svoj odgovor na pitanje Hristovog nedolaska 1844. godine je pronađen – svetinja iz Dan. 8.14 nije planeta zemlja već nebeska svetinja, a događaj koji se desio nije Drugi dolazak već početak eshatološkog, anti-tipskog Dana očišćenja, tj. Božjeg sveopšteg suda nad čovečanstvom i ljudskom istorijom.

Tip	Anti-tip
Pasha (14. nisan)	Raspeće Isusa Hrista
Praznik beskvasnih hlebova (15. nisan)	Isus Hristos u grobu
Praznik prvina (16. nisan)	Vaskrsenje Isusa Hrista
Praznik pedesetnice (6. sivan)	Silazak Svetog Duha na učenike

U svom pristupu tumačenju Pisma, adventisti su imali tendenciju ka istorizaciji biblijskih motiva, tako da su istorizovali ritualne radnje koje su se vršile na Dan očišćenja i tumačili ih na eshatološki način. Tako je jedan od zaključaka bio i da je Isus 1844. godine prešao iz prvog dela nebeskog hrama u njegov drugi deo (svetinja nad svetinjama), kao što je to radio prvosveštenik jednom godišnje, samo na Dan očišćenja. Dakle, gledali su šta se dešavalo u hramu na zemlji tokom rituala na Dan očišćenja na kraju godine i na osnovu ritualnih radnji stvarali sebi sliku šta će se dešavati na nebu tokom Božjeg suda na kraju zemaljske istorije. To je osnova ne samo adventističke eshatologije, već i adventističkog identiteta, načina na koji adventisti doživljavaju sebe i svoju ulogu u svetu. Ovi citati jako dobro ilustruju način na koji su adventisti od svoji početaka doživljavali sopstveni identitet:

Božji narod sada treba da ima svoje oči uprte u nebesku svetinju, gde se odvija završna služba našeg velikog Prvosveštenika u delu suda – gde On posreduje za svoj narod. 

Ellen G. White, Life Sketches of Ellen G. White, str. 278

Pitanja svetinje i istražnog suda treba da budu jasni Božjem narodu. Svi treba da budu upoznati sa lokacijom i aktivnostima svog velikog Prvosveštenika. U suprotnom, biće im nemoguće da ispolje veru koja je neophodna u ovom trenutku, ili da zauzmu svoje mesto koje im je Bog namenio. 

Ellen G. White, The Spirit of Prophecy, tom 4, str. 312

Slika eshatologizovanog Jom kipura je vrlo jasna. Očigledno je da su adventisti od samih svojih početaka sebe doživljavali kao Božji narod koji je okupljen oko nebeske svetinje na eshatološki dan Božjeg suda³ koji je grubo skiciran ritualima koji su se održavali poslednjeg starozavetnog praznika jevrejskog ritualnog kalendara, Dana očišćenja (Jom kipura). Ovo je jedno od ključnih adventističkih učenja po kom se razlikuju od ostalih hrišćana i odakle crpe svoj verski identitet.⁴ Jedan od vodećih adventističkih starozavetnih teologa Ričard Dejvidson posvetio je čitav članak upoređivanju obrednih aktivnosti na Jom kipur sa načinom na koji adventisti razumeju sopstveni identitet.⁵ On navodi pet aktivnosti u kojima narod treba da uzme učešće tokom Jom kipura: 1) da se okupi oko hrama na sveti sabor (3 Mojs. 23.27), 2) da se identifikuje sa prvosveštenikom koji ritualno prinosi žrtvu (23.27), 3) da se uzdržava od posla (16.29, 23.28, 30-31), 4) da muči svoju dušu (16.29, 31; 23.27, 29, 32) 5) i da se očisti od svojih greha (16.30). Zatim, služeći se tipologijom, Dejvidson identifikuje adventni pokret kao eshatološko, anti-tipsko ispunjenje Jom kipura. Njegov zaključak je da su prva i druga aktivnost našli svoje eshatološko ispunjenje u adventnom pokretu. Adventističko versko iskustvo se vrti oko nebeske svetinje (okupljanje na sveti sabor oko nebeske svetinje), a vernici su učeni da verom prate završnu fazu službe pomirenja koju tamo vrši Hristos kao Prvosveštenik i Žrtva (identifikacija sa prvosveštenikom koji vrši ritual). Ispunjenje treće aktivnosti, uzdržavanja od posla, Dejvidson vidi u adventističkom obnavljanju sedmičnog dana od odmora (subote). U Pismu, Jom kipur se naziva „počivanje subotno“ (šabat šabaton) a jezik kojim se daje zapovest počivanja subotom i na Jom kipur, kao i konsekvence za kršenje zapovesti, veoma je sličan.⁶ Što se tiče četvrte aktivnosti, sam biblijski tekst na žalost ne govori o kakvom „mučenju duše“ se radi. Dejvidson smatra da se motiv „mučenja duše“ u Pismu uglavnom odnosi na post, poniznost pred Bogom, molitvu, duboko preispitivanje srca, žalost zbog greha i iskreno pokajanje. Međutim, kada primenjuje ove tekstove na adventistički identitet, Dejvidson izdvaja dva detalja koji po njemu vidljivije identifikuju Božji narod poslednjeg vremena. Prvi je post. U uzdržavanju od hrane na Jom kipur on vidi predsliku pojave pokreta u poslednje dane koga karakteriše naročiti odnos prema zdravlju i ishrani. U nekim teološkim tradicijama, adventistički način ishrane mogao bi biti viđen kao neprestani post. Drugi detalj je nakit. Dejvidson na osnovu 2 Mojs. 33.5-6 smatra da je skidanje nakita uslov koji Bog postavlja svom narodu pre nego što mu sudi. Budući da je Jom kipur shvaćen kao dan suda, Dejvidson povezuje ova dva i predlaže da adventisti „muče dušu“ i time što neguju običaj da nenošenja nakita, tako da su i na taj način eshatološko, anti-tipsko ispunjenje Jom kipura.⁷

Jom kipur i javna ispovest

Ono što je čudno u Davidsonovoj analizi jeste njegova tišina po pitanju ispovesti. Naime, Jom kipur je bio jedini jevrejski praznik tokom kog učesnici javno ispovedaju svoje grehe. Iako biblijski tekst ne navodi izričito ispovest greha kao deo „mučenja duše“, u praksi je to bio jedna od najočiglednijih ritualnih radnji. Tekst ispovesti koja se recituje za Jom kipur zove se viduy, nije lična niti za neke pojedinačne grehe, već ritualna, u prvom licu množine, ali je i dalje se dešava unutar zajednice. Osnova ove ritualne ispovesti se nalazi u Bibliji, tekstovima u kojima se ili opisuje neko ko se ispoveda (1 Car. 8.46-47, 2 Dnev. 6.36-37), ili se stvarna osoba ispoveda (Ps. 106.6, Dan. 9.5-6). Ova pojedinačna biblijska praksa je razvijena i kroz ritual postala obavezni znak pokajanja i zavetovanja da ti gresi više neće biti počinjeni u budućnosti. To ima smisla jer ako je jedna od aktivnosti prvosveštenika na Jom kipur bila ispovedanje narodnih greha (3 Mojs. 16.21), onda bi prema Dejvidsonu i narod trebalo da se ispoveda dok prvosveštenik to čini jer druga aktivnost naroda predviđa poistovećivanje sa prvosveštenikom i njegovim radnjama tokom obreda čišćenja hrama. Tako makar savremeni Jevreji razumeju tradiciju javne ritualne ispovesti tokom Jom kipura.⁸

Međutim, Dejvidson ne izvlači ovaj zaključak već se drži priče o suboti, vegetarijanizmu i nenošenju nakita. Čudno je što Dejvidson primenjuje tipologiju na detalje koji ne čine obred: odsustvo rada, odsustvo jela, odsustvo nakita. U tipološkom tumačenju prednost bi trebalo dati detaljima koji su vidljivo prisutni u obredu, a ne da se nešto čega nema tumači kao tip. Kao što je već spomenuto u fusnoti, tip može biti osoba, događaj, institucija, mesto, objekat ili služba. Ovo su sve konkretni entiteti tako da uzdržavanje od bilo čega ne može biti tip. Kada bismo čak i prihvatili post i subotnji odmor kao institucije, i dalje ih Biblija prikazuje kao nešto mnogo više od pukog uzdržavanja od rada i jela. Na primer, Bog u Pismu definiše post ne kao uzdržavanje od hrane, već kao dobročinstvo i čovekoljublje: 

Nije li ovo post što izabrah: da razvežeš sveze bezbožnosti, da razrešiš remenje od bremena, da otpustiš potlačene, i da izlomite svaki jaram? Nije li da prelamaš hleb svoj gladnome, i siromahe prognane da uvedeš u kuću? Kad vidiš golog, da ga odeneš, i da se ne kriješ od svog tela?

Isa. 58.6-7

Ista stvar je i za subotu. Hristos svojim isceljenjima u subotu pokazuje da subota nije vreme za uzdržavanje od rada, već vreme za dobročinstvo i čovekoljublje. Tek ovakav post i ovakva subota mogu biti smatrani za tip čije je anti-tipsko eshatološko ispunjenje više nego dobrodošlo.⁹ Duboko preispitivanje, ispovest i pokajanje se mogu smatrati institucijom jer je to najvažniji motiv Jom kipura i imaju najviše smisla da budu anti-tipsko eshatološko ispunjenje i znak raspoznavanja Božjeg naroda poslednjeg vremena. Međutim, Dejvidson ne spominje ništa od ovoga kao tačke identifikacije. 

Rani adventisti, ispovest i Dan očišćenja

To se uklapa u činjenicu da se praksa ispovesti u savremenim adventističkim kompilacijama ponekad ne prezentuje na pozitivan način zbog čega današnji adventisti ne znaju ništa o značaju ispovedne prakse ranih adventista koja je oblikovala njihov verski identitet. Već sam spominjao da su se sledbenici Vilijama Milera ispovedali unutar malih skupina dok su čekali da Hristos ponovo dođe. Međutim, kontekst u kom su ovi rani adventisti priznavali jedni drugima svoje grehe je veoma specifičan i ima duboki uticaj na njihov verski identitet. Ovo su pisma čitalaca glavnog adventističkog glasila tog vremena:

Verujem da naš veliki Prvosveštenik završava svoje delo u Svetinji nad svetinjama i želim da u ovom danu pomirenja mučim dušu svoju i ispovedim svoje grehe, da oni odu ispred mene na sud da budu izbrisani a ne da me kasnije sustignu i osude me. Kada osveženje dođe iz prisustva Gospodnjeg, želim da moja posuda bude čista i uspravna

Pismo brata Latropa Uriji Smitu, Adventist Review and Sabbath Herald, 3. juni 1858, str. 22-23

Ova izjava je puna aluzija na biblijske tekstove. U prvoj rečenici autor aludira na Jom kipur i pokazuje da on veruje da se on lično nalazi u anti-tipskom Danu pomirenja i da je njegova želja da muči svoju dušu putem prakse ispovesti. Ne spominje nikakav nakit niti vegetarijaski način života, što je sasvim razumljivo jer ono što se naziva „zdravstvena vest“ došlo je među adventiste tek 1863. godine. Druga aluzija je na tekst iz 1 Tim. 5.24 koji kaže: „A nekih su ljudi gresi poznati koji napred vode na sud, a nekih idu za njima.“ Iako je kontekst ovog teksta izbor starešina lokalnih crkava gde Pavle kaže Timotiju da su nekim ljudima su gresi očigledni, a drugima su tajni i skriveni i da zato treba da pazi na koga polaže ruke, ovaj čovek pokazuje da je njegovo razumevanje njegove dužnosti na anti-tipski eshatološki Jom kipur da bude transparentan po pitanju ličnih greha da bi oni bili oprošteni, a ne da bi ga kasnije stigli i osudili. Treća stvar na koju autor aludira jeste obećano izlivanje Svetog Duha na kraju vremena.¹⁰ On smatra da je on sud koji treba da primi „pozni dažd“ što se odnosi na izlivanje Svetog Duha u poslednje dane, na isti način kao što su rane kiše Svetog Duha osposobile Hristove učenike na praznik Pedesetnice da propovedaju na stranim jezicima.¹¹ Način na koji se on priprema za ovo duhovno „osveženje“ tako što će ispovedanjem greha držati sud svog života čistim i uspravnim da bi „kiša“ mogla da ga ispuni. Ovde se vidi kako je Jom kipur shvaćen na tipološki način duboko uticao na način na koji su ovi vernici doživljavali sopstveni identitet. On nije jedini. Evo još jednog pisma čitaoca:

Pokušajmo da shvatimo gde se nalazimo i vreme u kome živimo. Budući da smo u danu pomirenja, ispovedimo sve svoje grehe dok još uvek postoji posrednik. Uskoro će biti prekasno. Ništa osim čistog srca ne može naslediti život večni 

Otvoreno pismo brata C.H.T. St. Klera vernicima crkve, Adventist Review and Sabbath Herald, 7. maj 1861, str. 198

Ponovo isti verski identitet. Ovaj vernik doživljava sebe kao da živi usred vremena anti-tipskog Jom kipura i da je, shodno ritualu na taj dan, njegov zadatak da prati verom nebeskog Prvosveštenika i da ispoveda grehe. Nije jasno da li je on mislio na ispovest unutar zajednice, ali to je ono što se dešavalo za Jom kipur. Međutim, za njega ispovest nije imala samo isceliteljski efekat, već takođe spasonosni i katarzički efekat. Može se reći da ovaj čovek smatra da njegova budućnost direktno zavisi od ispovesti i vremenskog roka koji mu je za istu preostao. Izneću samo još jedno pismo čitalaca radi ilustracije:

Ali ne zaboravimo… da se setimo i mnogih zlih napasti naših. Potrudimo se za potpunu pobedu nad svima njima, i mučimo svoje duše u dan pomirenja, ispovedimo sve svoje grehe da bi svi bili izbrisani kada dođe vreme osveženja. Neka Gospod pomogne svome dragom narodu da se probudi iz stanja gluposti i mlakosti, opaše bedra svoga uma, obuče se u sve oružje Božje i izađe sa svojim svetiljkama ukrašenim i upaljenim. Ponizno molim za molitve dragih Božijih svetih da pobedim sve moje grehe, da držim sve zapovesti Božije, da svoj poziv ukrasim svetim životom i bogougodnim razgovorom, da bih se konačno našao među onima u čijim se ustima neće naći lukavstvo i koji pevaju pesmu iskupljenja na sionskoj gori 

Otvoreno pismo Vilarda V. Stebinsa vernicima crkve, Adventist Review and Sabbath Herald, 8. april 1862, str. 150

Ponovo ista slika eshatološkog Jom kipura i verovanja da mučenje duše na taj anti-tipski dan pomirenja znači ispovedanje greha. Ovaj vernik se otvoreno obraća čitalaštvu i traži od njih da se mole za pobedu nad njegovim gresima, što svedoči da on nije krio svoje grehe od zajednice. Iznova i iznova se pokazuje da je adventni pokret počeo kao zajednica vernika koji su bili otvoreni jedni prema drugima, razvijali bliskost, međusobno poverenje i molitvenu podršku, zajednica okupljena oko Nebeske Svetinje, očiju uprtih u Hrista Prvosveštenika, koja na zemlji ispoveda svoje grehe unutar zajednice svetih i čeka ispunjenje o izlivanju Svetog Duha u poslednje dane. To su smatrali i teološke vođe tog vremena. Govoreći o Božjem sudu u poslednje dane (adventističkoj doktrini o istražnom sudu), Džon Endrus između ostalog piše i o tome kako bi verovanje u tu doktrinu trebalo da izgleda u praksi:

Ova doktrina je od najvećeg praktičnog značaja. Ona kaže da se sada nalazimo u anti-tipu velikog dana pomirenja. Naš posao treba da bude mučenje naših duša i ispovedanje naših greha 

John Nevins Andrews, The Judgement. Its Events and Their Order (Oakland, CA: Pacific Press Publishing Company, 1890), str. 98

Dakle, „mučenje duše“ za vreme anti tipskog, eshatološkog Jom kipura za rane adventiste koji su formirali adventistički verski identitet nije imalo nikakve veze sa vegetarijanskom ishranom niti sa nakitom. Čak ni 1890. godine, nakon što je zdravstvena vest već odavno bila deo adventističke poruke, kada je Endrus ovo zapisao. „Mučenje duše“ je tada bilo shvaćeno kao ispovedanje greha. Ni 1905. godine se nije ništa promenilo. Alonzo Džons u to vreme potpuno isto razume praktičnu primenu doktrine o Božjem (istražnom) sudu:

Jer u dan kada se čistila svetinja, a to je Dan očišćenja, svako ko nije preispitivanjem srca, ispovešću i ostavljanjem greha učestvovao u ritualu čišćenja svetinje zauvek bi bio uklonjen. Stoga, čišćenje svetinje se prostiralo i na narod i uključivalo je ljude podjednako kao i samu svetinju. Ko od naroda nije bio uključen u čišćenje svetinje i sam nije bio očišćen od svakog bezakonja i prestupa i greha, podjednako kao i svetinja, zauvek bi bio uklonjen 

Alonzo Trevijer Džons, The Consecrated Way to Christian Perfection (Mountain View, CA: Pacific Press Publishing Company, 1905), str. 113

Ovaj citat je deo šire perfekcionističke teologije Alonza Džonsa, ali i dalje ovaj tekst svedoči da su rani adventisti, čak četrdeset godina nakon dolaska zdravstvene vesti, i dalje razumeli da se „mučenje duše“ odnosi na preispitivanje i ispovest greha a ne kao vegetarijanizam i nenošenje nakita. Štaviše, Dejvidsonova anti-tipska primena ideje „mučenja duše“ na vegetarijanizam i nenošenje nakita deluje neprirodno i nespojivo sa osnovnim vrednostima novozavetnog verskog iskustva koje je od svojih početaka bilo skoncentrisano na unutrašnje stavove i bilo sumnjičavo prema spoljašnjem ispoljavanju vere. Na primer, Isus kaže otvoreno da je spoljašnja skromnost i skrušenost tokom posta licemerstvo i da je stav srca ono na šta Bog gleda. Dakle, nenošenje nakita bi moglo da bude prepoznato kao farisejska predstava skromnosti koja može da prevari ljude, ali ne i Boga koji gleda ispod svega toga u stav srca.¹² S druge strane, kada se bavi problemom vernika slabe savesti koji se ne usuđuju da jedu određenu hranu, Pavle kaže da „carstvo Božje nije jelo i piće, nego pravda i mir i radost u Duhu Svetome“ (Rim. 14.17). Ako su za Hrista i Pavla nakit i jelo nesuštinske stvari koje su vezane za puku nspoljašnjost, i ako rani adventisti nikada nisu smatrali da se nenošenje nakita i vegetarijanizam odnose na „mučenje duše“ tokom anti-tipskog Jom kipura, ja ne vidim biblijskog ni istorijskog razloga zašto bi Dejvidsonovo tumačenje bilo ozbiljno razmatrano. Biti adventista u to vreme nije prvenstveno značilo biti skromni vegetarijanac u Dan očišćenja koji ne troši novac na spoljašnje ukrase, već biti okupljen oko nebeske svetinje u ozbiljnom i detaljnom preispitivanju i javnoj ispovesti kao što su to radili Jevreji na praznik Jom kipura. Evo kako se u praksi ponašao ozbiljan nosilac ovog ranog adventističkog identiteta:

Nedugo nakon toga, ovu ženu je obuzeo užasan strah. Obuzeo ju je užas i počela je da se ispoveda. Čak je otišla svojim nevernim komšijama od kuće do kuće, i ispovedala da čovek sa kojim je godinama živela nije njen muž, da je pobegla iz Engleske i tamo ostavila dobrog muža i jedno dete. Takođe je ispovedila da je pričala kako se razume u medicinu i kako se zaklinjala da su je boce mešavine koje je napravila koštale jedan dolar a koštale su je samo dvanaest centi, da je na osnovu lažne zakletve uzela trideset dolara od jednog siromašnog čovek. Mnogo takvih zlih dela je ispovedila, a njeno pokajanje je izgledalo iskreno. U nekim slučajevima je nadoknadila štetu ljudima kojima je nepošteno uzela. U jednom slučaju je prešla četrdeset milja pešice da bi se ispovedila. U ovome smo mogli da vidimo Božiju ruku. On joj nije davao mira ni danju ni noću dok nije javno ispovedila svoje grehe. Ovo je pred braćom i njihovim susedima koji su neko vreme pokazivali saosećanje prema njoj potpuno potvrdilo istinitost onoga što mi je Bog pokazao o njenoj podlosti koju je ona krila pod plaštom posvećenja 

Ellen G. White, Life Sketches of James White and Ellen White (Battle Creek, MI: Seventh-day Adventist Publishing Association, 1888), str. 267

Ako je Jom kipur dan Božjeg suda i ako su adventisti narod koji veruje da živi u Dan suda, onda je ovo primer jedinog autentičnog i prepoznatljivog biblijskog načina na koji bi se grešnik mogao identifikovati kao neko ko je prepoznao vreme svog pohođenja i pravilno se postavio. Misliti da su vegetarijanizam i nenošenje nakita znaci identifikacije autentičnog Božjeg naroda u Dan suda je opasno farisejsko samozavaravanje zbog kog će mnogi propustiti da prepoznaju vreme u kom žive i šta se od njih očekuje.

Ozbiljne posledice odbacivanja prakse ispovesti

Pre osam godina napravljen je pokušaj da se kroz program 12 koraka Restart stvori sigurno okruženje za sve adventiste koji žele da se otvaraju unutar zajednice radi isceljenja od trauma iz prošlosti. Iskustvo je pokazalo da polaznici započnu od želje za isceljenjem od trauma, ali da kasnije počinju prepoznaju da su ih traume oblikovale tako da su oni postali osobe koje ranjavaju druge, što je onda vodilo u drugu vrstu otvaranja i ispovesti. Takođe, iskustvo je pokazalo i da program na duge staze vodi boljem odnosu sa Bogom i sa drugim ljudima, kao i celovitijem životu polaznika. Međutim, krenulo se sa širenjem lažnih vesti preko društvenih mreža o programu i o ljudima koji su u njemu učestvovali i sve je zaustavljeno. Moja namera sa ovom serijom blogova nije bila da odgovorim na komentare na pomenuti program, već da plasiram pravu informaciju. Negativne reakcije su normalna pojava kada se bilo šta pozitivno radi, a naročito kada se uvodi praksa koja stvara atmosferu koja razotkriva realno stanje u crkvama, porodicama vernika i uvodi transparentnost u sredinu u kojoj je guranje pod tepih i ućutkivanje žrtava osnovni način rešavanja problema. Potpuno je normalno da takav jedan program bude kritikovan.

Međutim, ismevanje, omalovažavanje i definitivno odbacivanje ove prakse bio bi veliki propust sa potencijalno ozbiljnim posledicama. Ako Jom kipur i javna ispovest naroda i prvosveštenika na taj dan protumače kao tip većih i globalnih realnosti na kraju vremena, i ako se to sve shvati u svetlosti značaja koji doktrina o Božjem istražnom sudu ima za adventistički verski identitet, onda su implikacije odbacivanja prakse ispovesti unutar zajednice krajnje ozbiljne. Ako je Endrus u pravu kada kaže da bi se praktična primena doktrine o Božjem istražnom sudu na nebu ogledala u ispovedanju greha naroda na zemlji, onda se oni koji ismevaju, odbacuju i drugima otežavaju učestvovanje u praksi pokazuju da u realnosti ne veruju u ključnu doktrinu i odriču se sopstvenog verskog identiteta. Mislim da se može reći da pojava programa 12 koraka sredinom 20. veka, njegovo globalno širenje i uspešna primena na čitavu lepezu zavisnosti može biti anti-tipsko, globalno ispunjenje praznika Jom kipura. Ono što je karakteristično za sve programe 12 koraka je upravo ispovest pred zajednicom koja čuva anonimnost onoga ko se ispoveda i pruža mu podršku u njegovoj borbi za sticanje trezvenosti kroz suočavanje sa traumama iz prošlosti. Ako zaista živimo u vreme anti-tipskog Jom kipura, onda je to vrlo ozbiljan kandidat za ispunjenje ovog starozavetnog tipa. Udruženja 12 koraka kao što su Anonimni alkoholičari su stvorila bezbedne sredine u kojima se ispovesti ne ismevaju, a iznesene informacije ne koriste protiv onih koji se ispovedaju. Bezbedna sredina je neophodna da bi zavisnici mogli da smognu hrabrosti da izađu iz izolacije i progovore o tajnama koje truju njihov život i okivaju ih u zavisnost. Ne učestvovati u ovoj praksi danas je posebno opasno kada se ima u vidu i šta je rečeno adventistima za praksu ispovesti u poslednje vreme:

Moja radost će biti velika kada budem videla da se duh ispovedanja širi crkvom. Mnogi sada samo letimično sagledavaju svoje pravo stanje i svoje realne potrebe. Ukoliko istraju, ukoliko detaljno urade taj posao i nastave da se približavaju Bogu, On će se približiti njima i podići će zastavu nasuprot neprijatelja. Svakako će doći do izlivanja Duha Božjeg. Crkva ne može da ima dobro mišljenje o njihovom grešnom zanemarivanju dužnosti, njihovoj nevernosti i njihovom zanemarivanju primanja svetlosti i življenja u istini. To što su propuštali prilike za napredovanje je učinilo da slabije vide, oslabilo je njihovu veru i revnost u iskrenim naporima da hodaju u svetlosti. Zbog njihovog neverstva – zahvaljujući stavu i poziciji crkve – grešnici u našim redovima su otvrdnuli i veoma su se učvrstili u neverstvu

Ellen G. White, Manuscript Releases 3, Manuscript br. 174 (Silver Spring, MD: Ellen G. White Estate, 1990) str. 197

Dakle, iako je praksa ispovesti postojala među adventistima, ona je bila vrlo retka i ostala neispunjeni san. Bez sigurne sredine u kojoj je osuđivanje, sramoćenje i držanje slova onom ko se ispoveda zabranjeno na nivou principa, ljudi neće biti u stanju da sagledaju dubinu sopstvenih potreba za oproštajem i oslobođenjem. Iskustvo govori da je ljudski problem slojevit. Ne razotkrije se sve na prvom sastanku, niti kada se odradi prvi ciklus koraka. Oni koji nemaju duboka suočavanja sa sobom ostanu površni u svojoj veri i molitvama. Štaviše, kako citat iznad takođe potvrđuje, posledica neispovedanja greha u sigurnoj sredini je zaustavljanje duhovnog rasta, slabljenje inicijalne vere, duhovno slepilo, gubitak volje i na kraju arogantno istrajavanje vernika u grešnim stavovima. Iskustvo je da duhovni život i napredak vernika traje do krštenja, nakon čega kreće proces okamenjavanja. Program 12 koraka ima potencijal da promeni ovaj status quo i uvede vernike u dublji duhovni rast nakon krštenja. To je bila zamisao koja je u skladu sa neostvarenim snom ranih adventista:

Jednog dana u podne pisala sam o delu koje je moglo da bude obavljeno na poslednjoj Generalnoj konferenciji [1901] da su ljudi na pozicijama od poverenja sledili volju i put Božji. Oni koji su imali veliku svetlost nisu hodali u svetlosti. Sastanak je završen, a slom se nije dogodio. Ljudi se nisu ponizili pred Gospodom kao što je to trebalo da učine, a Sveti Duh nije izliven. Pisala sam sve do trenutka kada sam izgubila svest i izgledalo je da gledam scenu u Betl Kriku. Bili smo okupljeni u dvorani Tabernakl crkve. Izgovorena je molitva, otpevana je himna i ponovo su izgovarane molitve. Pred Boga su iznošena najiskrenija iskanja. Sastanak je bio obeležen prisustvom Svetog Duha. . . . Niko nije bio isuviše ponosan da ne bi izrekao duboku ispovest, a oni koji su predvodili ovo delo bili su osobe koje su imale uticaj, ali ranije nisu imale hrabrosti da ispovede svoje grehe. Bila je radost kakva se nikada ranije nije čula u Tabernakl crkvi. Zatim sam se povratila iz moje nesvesti i neko vreme nisam mogla da shvatim gde se nalazim. Moje pero je mirovalo u mojoj ruci. Rečene su mi bile ove reči: ‘Ovo je moglo da se dogodi. Sve ovo Gospod je čekao da učini za svoj narod. Čitavo nebo je čekalo da bude milostivo.’ Razmišljala sam gde bismo bili danas da je na poslednjoj Generalnoj konferenciji bio urađen temeljit posao 

Ellen G. White, „To the Battle Creek Church, 5. January 1903“, Testimonies for the Church 8, (Mountain View, CA: Pacific Press Publishing Association, 1904), str. 104-108

Ovo se dogodilo polaznicima programa Restart. Ljudi sa velikim uticajem izricali su duboke ispovesti, polaznici su svedočili o oživljavanju lične duhovnosti, poboljšanju odnosa sa Bogom i bližnjima, a na grupama je vladala radost, zahvalnost i iskreno prijateljstvo. Međutim, poražavajuće je to što je sve na kraju osujećeno od samih adventista. Iz ovog citata se vidi da su rani adventisti verovali da je za izlivanje Svetog Duha na kraju vremena, pored molitve, potrebno i ispovedanje greha unutar zajednice. Ovo se neće dogoditi ukoliko se praksa ispovesti ne zaštiti i ne neguje. Međutim, kao što se videlo u prošlom blogu, poražavajuće je i to što ni Elen Vajt u svoje vreme nije bila u stanju da stvori okolnosti u kojima bi se ljudi osećali slobodnima da govore, iako joj je bila data vizija šta je Božja volja i koliko je ta praksa korisna. Naravno, kao i u slučaju Jevreja, kad neće oni koji su prvo pozvani, Bog pronađe neke druge da ostvare njegovu volju. Ovog puta to su bili zavisnici koji su uprkos svojih slabosti (ili baš zbog njih po principu „kada sam slab onda sam silan“) uspeli da stvore bliske zajednice bliskosti, ljubavi i međusobne podrške, a ne hladni trezvenjaci koji su prvi imali saznanja o Božjim eshatološkim planovima. Bonhofer je takođe shvatio šta je Božja namera i pokušao da izgradi ispovednu crkvu u svoje vreme. Ali ne i adventisti čiji je identitet navodno usko vezan za eshatologiju. Stoga ne čudi što kod Elen Vajt ima i ovakvih izjava:

U [adventističkim] crkvama treba da se dogodi predivno ispoljavanje Božje sile, ali ona se neće spustiti na one koji se nisu ponizili pred Gospodom i otvorili vrata srca putem ispovesti i pokajanja. U ispoljavanju ove sile od koje će se zemlja zasijati Božjom slavom, oni će videti samo nešto za šta će u svom slepilu misliti da je opasno, nešto što će pokrenuti njihove strahove i oni će ustati protiv da bi mu se oduprli. Oni će se suprotstaviti ovom delu zato što Gospod ne radi u skladu sa njihovim idejama i očekivanjima. ‘Zašto’, kažu oni, ‘mi nemamo Duha Božjeg kada smo tolike godine proveli u delu?’ 

Ellen G. White, „Be Zealous and Repent“, Review and Herald, 23. decembar 1890.

Ja u ovim rečima prepoznajem sopstveno iskustvo. Ljudi su se uplašili kada je pokrenut program Restart. Čega su se uplašili, ne znam. Ono što znam je da su se pobunili ljudi koji iza sebe imaju istorijat zlostavljanja slabih i manipulisanja neupućenih, neki od njih su isključivani zbog ozbiljnih kriminalnih dela, ljudi koji nikada nisu bili prisutni na sastancima 12 koraka i koji su uspeli da zaplaše mentalno zdrav segment crkve koji je u ovom otporu pronašao svoj interes. Ono što ja lično vidim kao veliki problem koji je nastao uvođenjem programa 12 koraka jesu implikacije prakse otvaranja unutar male grupe na nešto što ja zovem „privilegijom ostatka“. 

“Privilegija ostatka” je negativan stav koji su pojedinci razvili na osnovu ekleziologije zasnovane na istinitom, biblijskom konceptu ostatka.¹³ Biblijski koncept je pozitivan, ohrabrujuć i izvor je nade manjini koja se i dalje drži Božjih puteva živeći usred većine koja je u pobuni protiv Boga. Takva situacija je jako teška i biblijska poruka o ostatku je tu da bi ohrabrila verne da izdrže i da njihova patnja nije nezapažena pred Bogom. Međutim, kada se ovaj koncept pretvori u ekleziologiju, tada nastaje problem i rezultat je „privilegija ostatka“. „Privilegija ostatka“ je to samodopadljivi stav superiornosti u odnosu na sve koji po sudu „ostatka“ nisu deo „crkve ostatka“. Rezultat biblijskog koncepta je uteha poniženih i ugroženih, a rezultat religijskog koncepta je arogantna osuda svih koji nisu „sa nama“. Autor koncepta ostatka je Bog i da bi ovaj koncept bio ohrabrujuć, preduslov je da grupa na koju se ovaj koncept istinski primenjuje prolazi kroz ozbiljnu represiju. Autori „privilegije ostatka“ su ljudi koji nikada nisu bili žrtve ozbiljne represije i koji iz pozicije relativnog blagostanja i privilegije primenjuju ovaj koncept na sebe. Rezultat prvog je božansko ohrabrenje potlačenih, rezultat drugog je narcisoidna osuda svih koji ne pripadaju „našoj grupi“. 

Restart program sa svojim obećanjima o duhovnom i duševnom zdravlju za sve koji se usude da se suoče sa sobom unutar sigurnosti male grupe smanjuje manevarski prostor manipulantima i zlostavljačima, i ukida privilegiju ostatka. S jedne strane, među osvešćenim vernicima koji duhovno rastu bi se teže pronalazile potencijalne žrtve za prevare. S druge strane, otvaranje bi za pojedince moglo da ima ozbiljne posledice jer bi mogli da kroz svoja deljenja razotkriju dela zbog kojih bi možda morali da odgovaraju pred državnim sudom. Konačno, ova praksa bi svakako ukinula privilegiju ostatka i ova titula bi onda morala da bude zaslužena širinom duše, lepotom karaktera, dobročinstvom i čovekoljubljem, a ne kao do sada samouverenim samoproglašenjem na osnovu dogmatskog saglasja. U ovakvoj situaciji, mnogo je jasnije zašto Elen Vajt piše da je ponovo potrebno odraditi posao koji je Jovan Krstitelj radio pred Hristov prvi dolazak:

Gospod poziva na obnovu direktnog svedočanstva iz prošlih godina. On poziva na obnovu duhovnog života. Duhovne snage njegovog naroda su dugo bile umrtvljene, ali doći će do vaskrsenja iz prividne smrti. Molitvom i ispovešću greha moramo očistiti put za Cara 

Ellen G. White, Testimonies for the Church 8, 1904, str. 297

Fraza „očistiti put za Cara“ je aluzija na tekst iz Isa. 40.3 gde se iznosi proročanstvo o dolasku proroka u sili Ilijinoj koji će da pripremi put za prvi dolazak Mesije. U Mat. 3.3 i Jov. 1.23 se vidi primena tog proročanstva na Jovana Krstitelja. A šta je Jovan Krstitelj između ostalog radio? U Jordanu krštavao ljude koji su javno ispovedali svoje grehe (vidi Mat. 3.6). S druge strane, ona pominje i obnovu „direktnog svedočanstva“. Tu se misli na javni proročki ukor koji je Elen Vajt praktikovala u svoje vreme. Dakle, s jedne strane ona je ohrabrivala ljude na ispovedanje greha unutar zajednice i govorila da na ispovest niko ne može nikoga da natera, ali s druge strane je i tražila da se obnovi praksa direktnog proročkog ukora, tj. javnog obelodanjivanja greha pojedinaca unutar zajednice. Ovu milom-ili-silom metodu sam već obradio u prethodnom blogu i verovatno je to razlog zašto ova praksa nikada nije zaživela među adventistima.¹⁴ Ono što je ipak jasno iz cele priče jeste to da je javna ispovest greha bila jedna od aktivnosti pripreme za Hristov prvi dolazak, a u citatu iznad se eksplicitno najavljuje da će put za Drugi dolazak biti očišćen na isti način kao i u vreme Jovana Krstitelja. Osim molitve, jedino što ona još spominje kao pripremu jeste praksa ispovedanja. Nije napravljena ni najmanja aluzija ni na post, niti na vegetarijanizam, a kamoli na uzdržavanje od nošenja nakita.

Zato smatram da bez obzira kako se crkva bude odredila u odnosu na program 12 koraka, bilo bi jako opasno ako bi praksa ispovesti bila definitivno odbačena i zaboravljena. Jer ako je istina da živimo u vreme anti-tipskog Jom kipura, onda na koji način u njemu učestvuje narod koji stoji okupljen oko Nebeske svetinje ali ne muči duše svoje kroz ispovest unutar zajednice? U starozavetna vremena, pojedinci koji nisu na taj način učestvovali u obredu bili su najstrože kažnjavani. Ako je ta kazna tip, šta bi bilo anti-tipsko ispunjenje smrtne kazne? Istorija Izraela je mnogo puta pokazala da je krajnje ozbiljno ne prepoznati vreme svog pohođenja (Luka 19.44), a razlog danas je bio isti kao i onda – ljudi su slušali mišljenja i savete lažnih autoriteta koji ne znaju o čemu pričaju. Čvrsti stavovi i jaka mišljenja koja nisu zasnovana ni na kakvom iskustvu su prazne reči zbog kojih mnogi na kraju zakasniti:

Dolazi vreme kada će svaka tajna biti izneta na sud i tada će biti izrečene mnoge ispovesti koje će zaprepastiti svet. Tajne svih srca će biti razotkrivene. Ispovedanje greha će biti najjavnije moguće. Tužno je to što će tada biti prekasno da krivci imaju koristi od ispovesti, ili da sačuvaju druge od obmane. One će služiti samo kao dokaz da je njihova osuda pravedna

Ellen G. White, „The Duty of Confession“, Review and Herald, 16. decembar 1890

Ovde je opisana kategorija ljudi koji odlažu ispovest iz straha da zbog svojih dela ne dopadnu krivične odgovornosti. Međutim, vreme polako ističe i na kraju se i takvi ispovede, ali isto kao Juda – sami i u suvoj pravdi, ne u zajednici podrške, ljubavi i razumevanja. Pa šta i ako neko na kraju i mora da odleži nekoliko godina zbog pravovremene ispovesti! Šta je to naspram zakasnelog kajanja kad ih bude stigla pravedna i večna osuda? 

Pitanje ispovesti nije doktrinarno pitanje, već pitanje verske prakse koja ima isceljujući efekat i podstiče „slatko jedinstvo“ kako Elen Vajt to slikovito kaže. Oni koji nemaju to iskustvo nemaju prava da kritikuju tuđe iskustvo ili sprečavaju druge kojima ova praksa pomaže da ne žive život licemerstva, duhovno rastu, stvaraju mrežu podrške, šire krug bliskih prijatelja i kroz isceljenje od trauma iz prošlosti dosežu u život slobode, radosti, ljubavi i najdubljeg zajedništva sa Bogom, sa samima sobom i sa drugim ljudima. Ako zaista živimo u vreme kosmičkog Dana pomirenja i javnih ispovesti, onda je moja poruka ovog Jom kipura: „Ispovedajte dakle jedan drugome grehe, i molite se Bogu jedan za drugoga, da ozdravljate.“ Nažalost, ovi stihovi nisu realnost u praktičnom životu adventista.¹⁵ Praksa ispovesti unutar zajednice je zdrava i integrišuća, i jedina je dostojna priprema za povratak Cara. Ili rečima Elen Vajt:

Uoči svoje okrutne smrti, Isus je rekao: ‘Jer ide knez ovoga sveta i u meni nema ništa.’ Sotona nije mogao da pronađe ništa u Božjem Sinu što bi mu omogućilo pobedu. On je održao zapovesti svoga Oca; u njemu nije bilo greha zbog kog bi Sotona trijumfovao, nije bilo slabosti niti mana koje bi mogao da iskoristi da ga nadvlada, nikakve slabosti ili nedostatka koje bi mogao da upotrebi u svoju korist. Međutim, mi smo grešni po prirodi i čeka nas posao čišćenja hrama duše od svake prljavštine. Hajde da iskoristimo ovu dragocenu prednost ispovedanja grešaka jedni drugima i da se molimo jedni za druge da se isceljujemo. Neka srca saosećaju sa srcima; neka ljubav bude nelicemerna

Ellen G. White, „God’s Willingness to Save“, The Review and Herald, 27. maj. 1884

Mislim da je sada sve dovoljno jasno. Razumem zašto ljudi izbegavaju praksu ispovesti. Potrebna je velika hrabrost za ovakav verski život. Međutim, s druge strane kukavice nemaju čemu dobrom da se nadaju (Otkr. 21.8). Prolaze isto kao i oni koji u vreme Jom kipura ne bi „mučili duše svoje“. Scila i Haribda. Konačan izbor čak nije ni između ispovedanja i neispovedanja, već između hrabrosti i kukavičluka kroz koje pokazujemo ko smo u vreme našeg pohođenja. Stoga, praksa ispovesti nikako ne može da bude nešto što će crkva „uvesti“ za sve vernike, niti je to nešto na šta „direktna svedočanstva“ treba da nateraju ljude. To svako mora da raščisti sam sa sobom, jer koja je svrha proročki saterati nekoga u ćošak ispovesti? Ako nije iz ljubavi prema drugima i u istini prema sebi, onda bi to bilo samo još jedan šuplji zvon licemerstva. Svako mora da izabere za sebe ko će da bude.

1. Milerizam je pokret iz prve polovine 19. veka nastao na Severnoameričkom tlu. Začetnik je Vilijam Miler (1782-1849) koji je sistemom tumačenja biblijskih proročanstava došao do zaključka da će se Drugi dolazak Isusa Hrista dogoditi nakon isteka proročanstva o 2300 dana i noći, tačnije 22. oktobra 1844. godine. Ključni tekst je iz Knjige proroka Danila kome je anđeo u viziji rekao: „Do dve hiljade i tri stotine dana i noći; onda će se svetinja očistiti“ (Dan. 8.14). Miler je na osnovu svojih pravila tumačenja zaključio da „svetinja“ planeta zemlja, a da je čišćenje svetinje metafora za Hristov drugi dolazak tokom kog će se zemlja pročistiti vatrom Božje slave.
2. Tipologija je metoda tumačenja savremenih istorijskih događaja u svetlosti motiva iz biblijskog teksta, naročito Starog zaveta. Tip može biti osoba, događaj, institucija, mesto, objekat ili služba koji unapred najavljuju neku istinu ili događaj koji svojom univerzalnošću i važnošću daleko nadmašuje tip i naziva se anti-tipom. Na primer, Mojsije kao lokalni osloboditelj Izraela iz egipatskog ropstva je senka, tj. tip Hrista, univerzalnog osloboditelja. Mojsijevsko lokalno oslobođenje od ljudskog tlačenja (Egipćana) je najava, tj. tip univerzalnog oslobođenja od duhovnog tlačenja (greha). Hristovo anti-tipsko oslobođenje je daleko univerzalnije nego Mojsijevo koje se odnosi samo na Izrael.
3. „Istražnog suda“, kako ga adventisti nazivaju.
4. R.F. Kotrel je napisao: „Ne samo da je nebeska svetinja veliko središte hrišćanskog sistema, kao što je zemaljska bilo tipološkog, već da je ono centar i tvrđava sadašnje istine“ (R.F. Cotrell, „The Sanctuary“, Advent Review and Sabbath Herald, 23. decembar 1863, str. 21).
5. Vidi Richard M. Davidson, „The Good News of Yom Kippur“, Journal of the Adventist Theological Society, 2/2 (1991), 4-27 (str. 13-20).
6. Prva sličnost je da oba teksta pominju detalj da se praznik odnosi i na nejevreje. Za sedmičnu subotu: „A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; tada nemoj raditi nijedan posao, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim“ (2 Mojs. 20.10); za Jom kipur: „I ovo neka vam bude večna uredba: deseti dan sedmog meseca mučite duše svoje, i ne radite nikakav posao, ni domorodac ni došljak koji se bavi među vama“ (3 Mojs. 16.29). Druga sličnost je u kazni predviđenoj za kršenje oba praznika. Za sedmičnu subotu: „Šest dana da se radi, a sedmi da vam je svet, subota počivanja Gospodnjeg; ko bi radio u taj dan, da se pogubi“ (2 Mojs. 32.2); za Jom kipur: „I svaku dušu koja bi radila kakav posao u taj dan, ja ću zatrti dušu onu u narodu njenom“ (3 Mojs. 23.30).
7. Vidi Davidson, str. 15-18.
8. Vidi Bradley Shavitt Artson, Theology of Yom Kippur: Repentance, Confession, & Atonement (2017), <https://www.aju.edu/ziegler-school-rabbinic-studies/our-torah/back-issues/theology-yom-kippur-repentance-confession> [pristupljeno 23. septembra 2022] (paragraf 8 od 9).
9. Hristos u dve eshatološke parabole (o talantima i o ovcama i jarcima) oslikava anti-tipsku pojavu naroda koji živi život čovekoljublja kroz ispravnu primenu posta i subotnjeg počivanja, ali najavljuje i propast neaktivnih i lenjih ljudi koji su nezainteresovani za druge (vidi Mat. 25.14-46).
10. „I vi, sinovi sionski, radujte se i veselite se u Gospodu Bogu svom, jer će vam dati dažd na vreme, i spustiće vam dažd rani i pozni na vreme…. I posle ću izliti duh svoj na svako telo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare. I na sluge ću i na sluškinje u one dane izliti duh svoj“ (Joilo 2.23, 28-29).
11. Vidi Dela 2.
12. Vidi Mat. 6.16-18.
13. Biblijski koncept ostatka uči da će se u poslednje vreme čovečanstvo odroditi od Boga i da će ga samo mala grupa ljudi i dalje poštovati, iskreno prizivati, slediti principe Božjeg carstva i zbog toga mnogo rizikovati. Ta grupa se naziva ostatkom. Rani adventisti su smatrali da ovaj biblijski koncept jako dobro opisuje njihovo iskustvo tako da su razvili svoju ekleziologiju na ovom konceptu. U suštini, adventisti smatraju da su oni ta mala grupa koja ostaje na Božjoj strani u vreme kada ga većina bude napustila.
14. Ostavljam mogućnost da se Elen Vajt suočavala sa svakakvim ljudima u svoje vreme, čelične volje i nepokolebljive arogancije, koje je ona jednostavno morala da suočava direktno i otvoreno da ne bi uništili pokret. Ima jako puno njenih zapisa koji svedoče o tvrdovratosti mnogih članova crkve tog vremena, tako da ostavljam mogućnost i da je ona ta direktna svedočanstva usmeravala ka takvima – ne radi isceljenja, već radi prevencije ozbiljnih zloupotreba koja su potencijalno mogla da unište pokret.
15. „Čitajte drugo poglavlje Poslanice Jakovljeve. Praktikujte istinu u svom svakodnevnom životu i razumećete koje delo vam je Gospod dao da radite. Čitajte takođe… peto poglavlje, posebno stihove 13-20. Ova poglavlja su mrtvo slovo na papiru velikom broju onih koji se izdaju za adventiste sedmog dana. Rečeno mi je da vam ukažem na ova Sveta pisma…. Treba da proučite svaku reč kao da vam od toga zavisi život“ (Ellen G. White, „Manuscript 7“, Letters and Manuscripts, vol. 13, 1898, par. 20).