Prema najšire prihvaćenoj definiciji na zapadu, sakrament (ili sveta tajna) je spoljašnji znak unutrašnje blagodati koji je ustanovio Isus Hristos (Avgustin). Drugim rečima, sakrament je kao neka vrsta igrokaza tokom kog postaje vidljivo da se u osobi koja u sakramentu učestvuje dogodilo nešto na duhovnom nivou što po svojoj prirodi ne može da se vidi ali daleko prevazilazi ono što sam sakrament uspeva fizički da prikaže. Rimokatolici i pravoslavni priznaju sedam sakramenata tj. svetih tajni: krštenje, pomirenje/pokajanje (pokora ili ispovest), euharistiju (pričešće), svetu potvrdu (miropomazanje), brak, sveštenstvo (rukopoloženje) i bolesničko pomazanje (jeleosvećenje).
Nemačka reformacija (luterani)
Sa pojavom protestantizma, teologija sakramenata je doživela reformu tako da je broj sakramenata u protestantizmu drastično redukovan. Većina protestantskih denominacija je zadržala samo dva sakramenta – krštenje i euharistiju. Luterani ovome dodaju i ispovest/oproštenje kao treći sakrament. Ovo može da deluje čudno jer na samom početku svojih 95 teza (1517), Martin Luter (1483-1546) je utkao svoje odbacivanje sakramenta pokore, onako kako ga je vršila Rimokatolička crkva, a koji podrazumeva i aurikularnu ispovest svešteniku. On kaže:
1. Kada je naš Gospod i Učitelj Isus Hristos rekao:
Martin Luter, 95 teza (1517)
„pokajte se…“, time je hteo da kaže da čitav život
vernika treba da bude život pokajanja.
2. Ovu reč ne možemo da shvatimo kao da se odnosi na
sakrament pokore, tj. na ispovest i zadovoljenje [za greh],
koji obavljaju sveštenici.
Kontekst u kom Luter odbacuje ispovest kao deo sakramenta je njegovo odbacivanje indulgencija (oproštajnica) kao sredstva blagodati. Naime, predstavnici crkve tog vremena su, za novčanu nadoknadu, izdavali crkvene potvrde o praštanju greha, prošlih i budućih. Luter je burno reagovao na finansijsko iskorišćavanje prostog naroda koji su navođeni da veruju da nabavkom indulgencije mogu da finansijskim putem steknu neprocenjivu božansku blagodat koju Bog daruje besplatno. Luter je pretraživao Pismo koje je tada bilo postalo dostupno na originalnom grčkom jeziku. Grčka reč prevedena sa „pokajte se“ je reč metanoeite koja je u latinskom prevodu Biblije, Vulgati, prevedena sa poenitentiam agite, što je obično shvaćeno kao „učinite pokoru“. Međutim, Luter je shvatio da metanoeite znači „promenite način razmišljanja“, „preumite se“, i podrazumeva promenu srca kao odgovor na Božju blagodat. Shvatio je da poenitentia ne znači samo gorčinu svesti o počinjenom grehu, već i promenu i transformaciju koju božanska blagodat sa sobom donosi. Drugim rečima, sakrament pokore, sa ispovešću i okajavanjima kojima je cilj zadobijanje božanske blagodati je zasnovana na lošem prevodu. Ono što Luter kaže u 3. tezi je deo istog procesa preumljenja i transformacije tokom kog telesni čovek umire i rađa se duhovni:
3. Ipak, ona se ne svodi ni samo na unutrašnje kajanje, jer unutrašnje
Martin Luter, 95 teza (1517)
kajanje nije ništa ako se ne ispoljava u raznim
oblicima umiranja telesnosti.
Dakle, Luter nije protestovao protiv istinske pokore koja podrazumeva autentične procese osvešćivanja, empatije, ostavljanja, zaokreta u načinu razmišljanja i transformacije srca koji nisu prijatni („umiranje telesnosti“), već protiv njenog surogata koja istinsku pokoru čiji je plod suštinska transformacija ličnosti svodi na spoljašnje izricanje praštanja ispoveđenih greha bez ikakvog uticaja na um i srce. On je bio protiv mehaničkog, ritualnog recitovanja učinjenih greha u ispovedaonici zato što bez toga crkva nije htela da da oprost. Metoda ispovedanja u kojoj je pokajnik morao da se seti svakog grešnog dela, svih okolnosti pod kojima su ona počinjena, da ih kategorizuje na grehe protiv vrlina, grehe čula i grehe protiv Blaženstava, Luteru se činila kao represivna i štetna:
Zgrožen sam, umoran, osramoćen i uznemiren beskrajnim haosom sujeverja
Martin Luter, Confitendi ratio, 1520
kojim je nepoznavanje istinske teologije zatrpalo ovaj
najlekovitiji sakrament ispovesti.
Ljudi nisu sa ispovesti odlazili transformisanog uma i srca, radosni zbog božanske blagodati kojom su oslobođeni sa svešću da nakon toga treba da oproste svojim dužnicima, već su odlazili sa olakšanjem zato što je ovaj mučni, nametnuti ritual konačno završen. Stoga, Luter je uzeo na sebe da reformiše sakrament pokore koji su crkveni autoriteti, kako kaže, potpuno ukinuli nametanjem forme ispovesti koja je odisala tiranijom i iskorišćavanjem. U rimokatoličkoj tradiciji, da bi sakrament pokore bio validan, prisustvo sveštenika prilikom ispovesti i razrešenja je obavezno. Ovo je povezano sa sakramentom sveštenstva. U rimokatoličkoj tradiciji je prisutan sakerdotalizam – verovanje da nakon sakramenta rukopoloženja kojim se osoba zaređuje u sveštenstvo, rukopoloženi sveštenik postaje posrednik između Boga i čoveka i da je tada opunomoćen da izriče razrešenje od greha tokom sakramenta pokore. Luter je odbacio sakerdotalizam jer ga je smatrao neutemeljenim u Svetom Pismu. On je verovao u doktrinu o univerzalnom sveštenstvu, tj. sveštenstvu svih vernih prema kojoj je svaki vernik posrednik između Boga i osobe koja želi da pristupi Bogu.1 Stoga, Luter je prišao reformi sakramenta pokore iz perspektive doktrine o sveštenstvu svih vernih. Implikacija ove doktrine na sakrament pokore je da je svaki vernik osposobljen da sasluša ispovest i u Hristovo ime izrekne oproštaj greha:
Ja sam svim srcem za privatnu ispovest…. Ona je lek bez premca za uznemirenu savest.
Martin Luter, Vavilonsko ropstvo crkve, 1520
Jer kada pred bratom ogolimo svoju savest i u privatnosti mu iznesemo zlo koje je tu vrebalo,
mi sa usana našeg brata primamo reč utehe koju izriče sam Bog; i ako je prihvatimo sa verom,
pronalazimo mir u blagodati Božjoj koja nam progovara kroz našeg brata.
Luter je razumeo Mat. 18.15-20 kao univerzalni nalog svakom hrišćaninu da svezuje i razrešava, da sluša ispovesti i izriče oprost. Nije potrebno prisustvo rukopoloženog sveštenika da bi oproštaj bio validan, jer tamo gde su dvoje ili troje okupljeni u Hristovo ime, tamo je i Hristos prisutan. Hristovo prisustvo je garant da ispovest greha nije samo pred čovekom, te da oproštaj koji realno izriče čovek nije samo prazna ljudska reč već autentični božanski oproštaj pokajniku. Ovo je u saglasju sa Hristovom slobodom da prašta grehe mimo religijski propisnog žrtvenog sistema njegovog vremena. Zato Luter s jedne strane dopušta slobodu svakom hrišćaninu bez obzira na pol da sluša ispovesti, a s druge strane dopušta svakom pokajniku da između braće samostalno izabere osobu koja će slušati njegovu ispovest i od koje će čuti reči oproštaja.
To je dogmatski temelj protestantskog razumevanja ispovesti. Međutim, kada govori o praksi ispovesti, za razliku od njegovih kritičara koji su ispovesti prilazili iz perspektive autoriteta crkve, glavni Luterov akcenat je pastoralni. U to vreme, crkva je smatrala da je ispovedanje svakog, pa i najsitnijeg greha pred rukopoloženim sveštenikom neophodan uslov da bi se dobio božanski oproštaj i stekla Božja blagodat. Ovo je glavni stub kontrole koju religija ostvaruje nad narodom. Međutim, Luter je oslobađao ljude religijske kontrole time što je ispovest više posmatrao kao lek za uznemirenu savest nego kao primarno sredstvo sticanja božanske blagodati. Razlog je to što je za Lutera vera pojedinca, a ne crkveni ritual, osnova pokajanja i prihvatanja pred Bogom. Lična vera i uteha koju donosi oproštaj su glavni elementi ispovesti. Ispovest se preporučuje više kao pomoć, ali ne i kao redovna, obavezna aktivnost koja je preduslov za učestvovanje na bogosluženju i uzimanje pričesti. S druge strane, ispovest postaje obavezna kao dokaz o pokajanju za bestidne ljude koji se ne kaju za svoja dela. Luter nije dopuštao da u pričešću učestvuju preljubnici, pijanice, kockari, zelenaši i ogovarači, osim ukoliko ne pruže dokaz o svom pokajanju. U tu svrhu, ispovest takođe postaje veoma korisna i ne treba je odbacivati. Danas luterani priznaju dva glavna sakramenta, krštenje i pričest, ali često dodaju i treći – sakrament ispovesti/oproštaja. U praksi, luterani se ispovedaju uglavnom pastoru. Pre ispovesti, pokajnik bi preispitao svoju savest u svetlosti 10 zapovesti. Nakon ispovesti bi pastor izrekao reči oproštaja koje prema Luterovom Malom katehizmu (1529) glase: „Prema zapovesti Gospoda Isusa Hrista, praštam ti grehe u ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Amin. Idi s mirom.“ Međutim, na ovom činu je počelo sve manje da se insistira u 19. i 20. veku tako da se i u luteranizmu broj sakramenata u praksi sveo na dva – krštenje i pričest.
Švajcarska reformacija (reformisana tradicija)
Reformisana tradicija se kreće u sličnom smeru, s tim što su oni oduvek imali samo dva sakramenta. Ulrih Cvingli (1484-1531) u svom delu O pravoj i lažnoj religiji (1525) piše da prilikom pokajanja osoba treba da „uđe u sebe“, da pronikne u svoje motive, poricanja, prikrivanja i da ono što pronađe iznese pred Boga. Ključevi svezivanja i razrešavanja su u rukama jevanđelja i onih koji u jevanđelje veruju, a ne ekskluzivno sveštenika, ili apostola Petra. Oproštaj se ne stiče putem formule oproštenja, niti kroz sakrament pokore, već je oproštaj stvar vere. Stoga, čovek treba da se ispoveda pred Bogom jer jedino On može da oprosti; rana se pokazuje samo Lekaru. Međutim, ako osoba ne poznaje Lekara i ne shvata kakvu je blagodat Bog dao kroz Isusa Hrista, njoj nije zabranjeno da rastereti svoju savest pred mudrim savetnikom, tj. pastorom. Za Cvinglija, aurikularna ispovest je samo savetovanje, tokom kog je osoba usmeravana kako da dođe do spokoja. Za Cvinglija, formalno razrešenje koje izriče sveštenik a koje ne prati vera ispovednika je korisno isto toliko koliko i izgovaranje rečenice „ti si slon“ jednoj muvi pomaže da zaista postane slon. „Ispovedajmo se često, dakle, pred Gospodom… a ako ima nečeg nejasnog, otidimo često mudrom skolaru koji ne gleda u priručnik već u savest.“
Hajnrih Balindžer (1504-1575), Cvinglijev naslednik, se više bavio doktrinom sveštenstva svih vernih i njenih implikacija na uzajamnu ispovest vernika i utehu koja proizlazi iz Luterove teologije. On smatra da tekstovi kao što je Jev. 3.13 ne dopuštaju da posao svakodnevne uzajamne utehe počiva samo na pastorima.
Takođe, Žan Kalvin (1509-1564), slično Luteru, u svom delu Institucije hrišćanske religije (1559) se fokusira na sholastičarsku teologiju sakramenta pokore. On kritikuje sholastičare zato što su stavljali težište na retrospekciju počinjenih greha umesto na ličnu transformaciju koje pokajanje donosi.2 Prema Kalvinu, ispovedna praksa zasnovana na sholastičkom učenju o pokajanju je u pokajniku izazivala mučenje savesti, čega je posledica bila ili potpuni očaj, ili pretvaranje. On sarkastično piše o godišnjoj obavezi svake osobe da se ispovedi pred sveštenikom i savetuje ljude da se ispovedaju pred Bogom koji ih isceljuje. Međutim, Kalvin smatra da ako se osoba iskreno kaje, ona će takođe želeti da se ispovedi i pred ljudima – i na redovnom bogosluženju, i u naročitim prilikama kada sveopšta nesreća naroda skrene pažnju na sveopštu krivicu naroda. Osim toga, Kalvin smatra da postoje dve vrste privatne ispovesti: 1) jedno drugome u svrhu uzajamnog savetovanja i utehe (Jak. 5.16), i 2) bližnjemu koga smo povredili u svrhu pomirenja (Mat. 23.24). Prva vrsta ispovesti može biti izvedena pred bilo kojim vernikom, ali najbolji izbor za Kalvina je pastor zbog naročitog poziva u službu. Kalvin smatra da Mat. 16.19 (vlast za svezivanje i razvezivanje) i Jov. 20.233 daje pravo pastorima da praštaju grehe i oslobađaju duše.4 Međutim, kod Kalvina ne postoji obaveza privatne, aurikularne ispovesti. Ona je dana kao pomoć onima koji na drugi način nisu u stanju da dožive utehu i olakšanje od teskobe krivice. Pastori ne smeju da opterećuju ljude obavezom da se ispovedaju pred njima i treba da budu prvi koji će braniti ovu slobodu vernika. Što se tiče ove druge vrste ispovesti, ona se takođe veoma preporučuje. A kada je čitava zajednica vernih oštećena, ispovest pred ljudima je još neophodnija. U praksi, Kalvin je savetovao da pred pričest pastor porazgovara nasamo sa svakim vernikom i time pruži priliku za otvaranje i iskrenost. Međutim, prema Kalvinu pastor nije tu da kontroliše vernika, što praktično znači da je i Kalvin odbacio sakredotalizam. Pastorova uloga je da bude neka vrsta lekara koji je na raspolaganju u vreme krize i koji pomaže verniku da se povrati i nastavi da samostalno kontroliše svoje duhovno zdravlje. Dakle, nemačka i švajcarska reformacija su imale prilično usklađene stavove po pitanju prakse ispovesti. Obe tradicije su odlučno odbacile obavezu ispovesti i potvrdile biblijsku osnovu za dovoljnost ispovesti pred Bogom bez posrednika. S druge strane, obe tradicije visoko vrednuju uzajamnu ispovest vernih, obe tradicije naglašavaju lekovitost prakse ispovesti, obe tradicije zasnivaju svoju praksu ispovesti na teologiji sveštenstva svih vernih zbog čega će privatnu ispovest slušati uglavnom pastori ali i neretko laici. Razlike između tradicija proizlaze iz formalnog broja sakramenata. Formalno, luterani smatraju pokoru sakramentom, što znači da je neophodno za spasenje, i to insistiranje je za rezultat imalo zanemarivanje ove prakse. Kompenzacija za ovaj gubitak došla je sa pijetistima koji su na druge načine služili ljudima uznemirene savesti. Reformisana tradicija nije formalno insistirala na ispovesti, ali je zbog duha aktivizma koji karakterističan za ovu tradiciju bili mnogo pažljiviji da zaštite obred pričesti od prisustva sablazni. Kod reformisanih je bilo prekida sa praksom ispovesti (u 18. veku), ali je inače bila manje-više prisutna i održavana. Danas se ispovest u reformisanoj tradiciji praktikuje najčešće u pismenoj formi.
Engleska reformacija
Anglikanska tradicija drugačije pristupa sakramentima. Oni su podeljeni u dve grupe. U prvoj grupi su sakramenti koje je uspostavio Isus Hristos i u njih spadaju krštenje i euharistija (pričešće). U drugoj grupi su obredi koji se obično nazivaju sakramentima ali koji nisu uspostavljeni u jevanđeljima i koji ne komuniciraju suštinske aspekte otkupljenja kao što je to slučaj kod krštenja i euharistije. Što se tiče prakse privatne ispovesti, ona je zadržana u Drugom molitveniku (1552), knjizi u kojoj se definiše anglikanska svakodnevna i obredna verska praksa (nešto kao interni pravilnik crkve). Tamo stoji:
Zbog potrebe da svako dođe na pričešće u punom poverenju u Božju blagodat
Drugi molitvenik (1552)
i sa mirnom savešću, ako bilo ko nije u stanju da umiri svoju savest gore navedenim sredstvima
(samoispitivanjem, ispovešću pred Bogom i obeštećenjem bližnjeg kome smo učinili krivo), već mu je potrebna dodatna uteha ili savet; tada neka ta osoba dođe meni, ili nekom drugom diskretnom i učenom sluzi Božje reči i iznese svoj jad, da bi mogao da dobije duhovnu poruku, savet i utehu kako bi njegova savest mogla da se olakša; i da bi kroz službu Božje reči dobio utehu i oproštaj ne bi li se njegova savest umirila, a on izbegao uzdržavanje [od uzimanja hleba i vina] i sumnjičavost.
Autor ovih reči je Tomas Kranmer (1489-1556) koji je urednik i koautor Prvog i Drugog molitvenika, a ovaj tekst je postao osnova za praksu ispovesti u anglikanskoj tradiciji. U drugim delima ključnim za anglikanizam u čijem je sastavljanju učestvovao, Kranmer tvrdi da je Bog ustanovio sakrament pokore kao lek protiv beznadežnosti i smrti. Privatnu ispovest treba zadržati, kaže Kranmer, i veličati zbog mnogih olakšanja koja ona donosi, naročito onog koje donosi oprost. Oprost je glas jevanđelja, kaže Kranmer, kojim propovednik proglašava i nudi opraštanje greha, ne na osnovu sopstvenog izgovaranja formule oproštaja, već na osnovu autoriteta Isusa Hrista. S druge strane, Kranmer smatra da na osnovu Pisma, privatna ispovest nije obavezna. Dakle, anglikanska tradicija je potpuno pratila Luterovu teologiju, praveći razliku između lekovitosti biblijske prakse ispovesti i crkvene zloupotrebe ove prakse u kojoj je crkva pronašla način da toksičnu sramotu svojih vernika pretvori u novac. Vilijam Tindejl (1494-1531) je poznat po osudi aurikularne ispovesti, nazvavši je delom Sotone (Obedience of a Christian Man – 1528). Međutim, dubljim istraživanjem dolazi se do zaključka da je i on bio protiv zloupotreba sistema a ne same prakse ispovesti. Tindejl priznaje da praksa privatne ispovesti, ukoliko se pravilno koristi, ne zaslužuje prokletstvo (Exposition of 1 John – 1531). Džon Džul (1522-1571) je smatrao da su sveštenici koristili privatnu ispovest kao mučilište savesti da bi nastavili sa represijom i tiranijom (Of Private Mass – 1570). Međutim, ukoliko bi se zloupotrebe uklonile i ukoliko bi sveštenik bio kompetentan, privatna ispovest ne bi bila neprihvatljiva (Defense of an Apology – 1564). Za Džula, ispovest bratu može učiniti mnogo dobra:
Svaki hrišćanin može da pomogne drugome na ovaj način, da primi spoznaju tajnog,
John Jewel, Treatise on the Sacraments (1583)
unutrašnjeg greha srca, da pogleda ranu koju su greh i zlo načinili i da
pobožnim savetom i usrdnom molitvom primi natrag svoga brata.
Ukratko, praksa ispovesti se zadržala u anglikanizmu kao neka vrsta leka za uznemirenu savest kod osoba koje nisu mogle samostalno da pronađu spokoj. U nekim slučajevima su pojedini ogranci anglikanizma smatrali da je privatna ispovest obavezna u nekim slučajevima (visoki anglikanci u slučajevima kršenja nekog od „sedam smrtnih greha“), ali po pravilu ispovest nije bila obavezan preduslov za primanje pričesti.
Budući da su i oni plod engleske reformacije, moram da kažem reč-dve i o puritancima. Puritancima je savest bila jako važna, ali ne u smislu umirivanja, već su koristili savest kao oružje. Puritanske propovedi su imale za cilj da probude i kontrolišu savest. U svom pokušaju usmeravanja savesti, puritanci su cepidlačenje razvili do savršenstva. Za sve je postojalo uputstvo. Npr. rekreacija je važna, ali neki oblici rekreacije su osuđeni kao što je odlazak u pozorište, ples, kockanje, kao i aktivnosti u kojima se gubi vreme kao što je čitanje fikcije, razne vrste zabave i umetnost. S druge strane, streljaštvo, trčanje, rvanje, mačevanje, muzika i šah su bili veoma preporučljivi. Pisane su ogromne kompilacije ovakvih uputstava kojima je bio cilj da na savest vernika stave raznorazne „hrišćanske dužnosti“ i tako ih kontrolišu. Ispovest se praktikovala samo kod ozbiljnih prestupnika. Postojale su tri opcije: privatna ispovest, ukoliko to ne proizvede željene efekte sledeće je ispovest pred izabranom grupom ljudi, a poslednja opcija je javni ukor nakon kog je izricana molitva za prestupnika. Uporni prestupnici su bili isključivani iz zajednice radi očuvanja zdravlja zajednice. Dakle, puritanci su koristili ispovest kao sredstvo prisile savesti, a ne kao lek za uznemirenu savest.
Želeo bih da pomenem i metodiste koji su takođe plod engleske reformacije. Kao i anglikanci, metodisti prepoznaju dva glavna sakramenta i „pet manjih sakramenata“ koji se obično nazivaju sakramentima, ali se ne ubrajaju u sakramente iz jevanđelja. Među manje sakramente spada i „sakrament“ pokore koji sadrži i akt ispovesti. Osnivač metodizma Džon Vesli (1703-1791) je rekao „da je ispovest pred ljudima u mnogim slučajevima korisna: javna u slučajevima javnog skandala; privatna pred duhovnim vodičem radi rasterećivanja savesti i kao pomoć pri pokajanju“ ali je smatrao da se praksa ispovesti ne sme nametnuti kao obaveza svima jer bi tako upali u klopku rimokatolicizma.5 Stoga, metodisti su formirali tzv. „družine“ sačinjene od 3 do 15 članova, radi uzajamnog ispovedanja i disciplinovanja. Kao mera opreza, bile su formirane odvojene družine za oženjene i neoženjene muškarce, kao i za udate i neudate žene. Kako Vesli sam kaže, svrha ovih družina je „da budemo poslušni zapovesti Božjoj [koja kaže] ‘ispovedajte jedan drugome grehe i molite se Bogu jedan za drugoga, da ozdravljate’ (Jakov 5.16)“.6 Da bi neko postao deo družine, morao je da dopusti drugima da mu kažu sve njegove mane, čak i u slučaju da ga tuđa primedba duboko povredi. Ovo pravilo se odnosilo na svakoga u družini. Svaki član, počev od vođe, trebalo je da ispovedi svoje grehe, iskušenja i stanje svoje duše, kao i da prihvati tuđu kritiku. Sastanci družina odvijali su se jednom sedmično i svaki član je odgovarao na četiri pitanja:
„Koje svesne grehe si počinio nakon našeg poslednjeg sastanka?“
John Wesley, Rules of the Band Societies, str. 4
„Koja si iskušenja imao?“
„Kako si bio izbavljen?“
„Šta si pomislio, rekao ili uradio a za šta nisi siguran da li je greh ili nije?“
Ukoliko osećate puritanski duh dok ovo čitate, to nije slučajno. Metodisti su nastali na ostrvu, u atmosferi koju su formirali anglikanci i puritanci, tako da iako su išli svojim putem, oni nisu nastajali u vakumu. Dok su s jedne strane prihvatali praksu ispovesti u svrhu rasterećivanja savesti (kao anglikanci), s druge strane su obavezivali ljude da slušaju tuđe kritike čak iako bi to uzrokovalo povredu te iste savesti (kao puritanci). Kasnije su radu ovih družina dodata druga pravila i zabrane u kojima se jasno vide ideali ponašanja karakteristični za puritanizam. U svakom slučaju, kao rezultat ovog kombinovanog pristupa, Vesli svedoči da su metodisti doživeli potpuno jedinstveno hrišćansko iskustvo zajedništva kakvo nije postojalo u drugim pokretima i crkvama, zajedništva koje je postalo karakteristično po tome što su članovi pazili jedni na druge u ljubavi, nosili terete jedni drugih i na taj način zajedno gradili sopstveno spasenje.
Zaključak
Protestanti nisu nikada odbacili praksu ispovesti. Iako se raskol sa rimokatolicima dogodio pre nego što je psihologija podigla svest ljudi na lekovitost akta ispovesti, protestanti su pokazali da imaju sluha za pitanja duševnog zdravlja i potrebe za negom uznemirene savesti. Protestantska pobuna je bila usmerena isključivo na institucionalne zloupotrebe akta ispovesti kroz koje su vernici na najgrublji način zlostavljani na sve moguće načine upravo u momentu svoje najdublje ranjivosti. Kao rezultat, protestantima je ostavljeno da sami odluče da li će potražiti pomoć za svoju nemirnu savest i u cilju isceljenja ispovediti grehe pred drugom osobom ili ne. Ispovest pred drugom osobom u protestantizmu nema soteriološki, već isključivo terapeutski značaj i nije preduslov za dobijanje božanskog oproštaja. I to je potpuno legitiman stav. Ne može se jedan čin koji potpuno ogoljava osobu i čini je duboko ranjivom pred drugom osobom nametnuti kao obaveza bez koje pokajanje nije autentično. Međutim, potpuno zanemarivanje prakse ispovesti može učiniti da osoba više ne vidi sebe realno i živi u iluzijama/paranojama koje se uvek jave kada nema dubokog, istinskog kontakta sa drugom osobom. Stoga, neki zaključak bi bio da iako nije obavezna u soteriološkom smislu, protestanti od svojih početaka potvrđuju da je praksa ispovesti pred drugim od suštinskog značaja u terapeutskom smislu jer na adekvatan način rešava pitanje uznemirene savesti i toksične sramote koji su u centru svih unutrašnjih konflikata koji truju ljudski život i na kraju se preliju i u konflikte među ljudima.
Osobe koje ne žele da praktikuju ispovest u protestantizmu imaju potpuno pravo na to. Međutim, ono na šta nemaju pravo jeste da osuđuju i etiketiraju kao neautentične protestante one koji to žele. U mom ličnom iskustvu sa pojedinim protestantima u vezi sa temom o ispovesti, mogu samo da kažem sa Luterom „Zgrožen sam, umoran, osramoćen i uznemiren beskrajnim haosom sujeverja kojim je nepoznavanje istinske teologije zatrpalo ovaj najlekovitiji sakrament ispovesti“, s tim što su ovog puta protestanti ti koji su zbog neznanja i sujeverja izgubili biblijski lek za unutrašnje konflikte i toksičnu sramotu iz kojih proističu svi spoljašnji sukobi.
Fusnote
- 1 Pet. 2.9; o Luterovom shvatanju sakramenta pokore uključujući i ispovest vidi Vavilonsko ropstvo crkve, 1520, 4.1-4.20
- Vidi Institucije, III.iv
- „Kojima oprostite grehe, oprostiće im se; i kojima zadržite, zadržaće se“ (Jov. 20.23)
- Vidi Institucije, III.iv.12,22
- John Wesley, „Roman Catechism… with a Reply“, The Works of the Reverend John Wesley, A.M., vol. 5 (New York: Waugh and Mason, 1835) str. 792
- John Wesley, Rules of the Band Societies (London: John Paramore, 1782) str. 1
