O puritancima

Da biste razumeli zašto je tema za moj prvi ozbiljniji post upravo ova, treba malo da znate kontekst mog pisanja. Dok sam radio kao profesor na Teološkom fakultetu Beograd (TFB), na nastavi iz Uvoda u teologiju 1 koji se drži na prvoj godini studija u jednom trenutku sam pomenuo puritance kao primer nezrelih hrišćana koji su bili oličenje licemerja i koji su u velikoj meri sami izazvali progonstvo koje im se desilo. Tokom mog izlaganja, nazvao sam puritance „kretenima“, jer mi ni jedna druga reč u tom trenutku nije padala na pamet. Odmah sam se izvinio za taj termin, ali dvojica studenata su snimala moje predavanje i bez mog znanja i dozvole su prosledili snimak trećoj osobi koja je to proširila po društvenim mrežama što je na kraju rezultovalo mojom privremenom suspenzijom sa TFB-a. Ne bih pisao o ovome da ta osoba nije iznela neke tvrdnje i priložila citate određenih istoričara u kojima su puritanci prikazani kao heroji i zvezde protestantske reformacije. Da stvari ne bi ostale na tom nivou, odlučio sam da, istorijske istine radi, ovde iznesem činjenice o puritancima na kojima se temelji moj kritički stav prema njima.

Čitava priča o puritancima je usko vezana za način na koji je protestantizam započeo u Engleskoj. Kralj Henri VIII se odvojio od Rima zato što papa nije hteo da poništi njegov brak sa Katarinom od Aragona. Njega je na presolu nasledio njegov sin Edvard VI koji je dopustio protestantske reforme u novoformiranoj Anglikanskoj crkvi. Ovo nije dugo trajalo jer je Edvard umro mlad i nasledila ga je njegova polusestra Marija Tudor (tzv. “Krvava Meri”) koja je bila odana katoličanstvu i koja je zaustavila reforme i vratila Anglikansku crkvu katoličanstvu. Puno ljudi koji nisu hteli da se odreknu protestantizma je spaljeno na lomačama tokom njene vladavine. Nju je nasledila njena polu-sestra kraljica Elizabeta I koja je čuvenom Elizabetanskom nagodbom zaustavila dalje nerede i unela mir na ostrvo. Prema nagodbi, Anglikanska crkva je prihvatila protestansku dogmatiku ali je zadržala katoličko bogosluženje. Tokom ovog perioda mira rodio se narodni pokret koji danas nazivamo puritanizam. Puritanci su bili ekstremistički verski pokret čije su pristalice želele da 1) odvoje Anglikansku crkvu od Rima, 2) očiste je od katoličkih liturgijskih formi i 3) zagovarao je potpuno posvećenje savršenstvu. Nastao je kao posledica širenja kalvinizma i imao je četiri osnovna uverenja. Prvo, po pitanju ljudske prirode, puritanci su, zajedno sa kalvinistima, bili avgustinijanci i verovali da su ljudi potpuno zli i da nemaju slobodu čak ni da se odluče za sopstveno spasenje osim ako ih Bog ne izabere i na to ne pokrene (predestinacija). Drugo, smatrali su da je Biblija vrhovni autoritet (kao i mnogi drugi protestanti), ali su za razliku od drugih insistirali da hrišćanin treba da čini samo ono što je zapoveđeno u Bibliji (premda se nisu međusobno slagali oko toga koje tumačenje Biblije je najbolje). Treće, puritanci su verovali da crkva treba da se organizuje na osnovu Pisma. Međutim, ni tu se nisu slagali: jedni su zastupali model državne crkve, drugi crkve koja je u savezu sa državom, a treći crkve koja je odvojena od države. Četvrto i najvažnije, verovali su da crkva treba da potčini Božjem zakonu čitavo društvo Bogu na slavu. Zbog ovog poslednjeg su puritanci učinili jako puno nasilja po Engleskoj i u Americi, jer su imali stav da sve ljude treba da preobrate u puritanizam i to su radili tako što su nametali veru putem državnih zakona.¹

Kada je kralj Džejms I nasledio Elizabetu I, on je bio naklonjen protestantizmu, ali mu se nisu dopadali puritanci. Verovao je da narod treba da je u stanju da čita Bibliju na engleskom jeziku i njegovom zaslugom je nastala KJV Biblija. Njega je nasledio Čarls I koji je otvoreno prezirao puritance jer je želeo da vrati Anglikansku crkvu katoličkoj liturgiji. Puritanci su pobesneli kada je Čarls oženio revnu katolkinju. Stvari su se dodatno zakomplikovale kada su puritanci odbacili doktrinu o “božanskom pravu kralja”. Na osnovu Rim. 13, ova doktrina uči da monarha ne postavlja crkva već Bog, da nije potčinjen crkvi i da za svoja dela odgovara samo pred Bogom (Rim je osudio ovu doktrinu na osnovu Mat. 16.19 i verovanja da crkva postavlja i smeće sekularne vladare). Dakle, puritanci su imali tendenciju da se mešaju u politiku i da ruše društveni poredak. Čarlsov odgovor je bio osuda puritanca za jeres, a hiljade puritanaca su napustili Englesku da bi izbegli smrt. Puritanci koji su ostali u Engleskoj započeli su građanski rat protiv monarhije koji se završio pobedom puritanaca, pogubljenjem kralja i uvođenjem puritanske parlamentarne vlasti. Ključna puritanska figura u ovom periodu je svakako Oliver Kromvel. Kromvel je izdao seriju zakona kojom je primoravao katolike i prezbiterijance (anglikance koji su prihvatali katoličku liturgiju) da prihvate reformisanu (kalvinističku) teologiju koju su puritanci prihvatali. Da bi to ostvario, krenuo u vojne pohode po Britaniji i osvajanje Irske da bi uterao protestantizam mačem. Teror koji su uveli puritanci i masakr koji je Kromvelova vojska izvršila nad Ircima (poubijali su preko 40% stanovništva Irske) je bez presedana u istoriji hrišćanske crkve i ostavili su neizbrisiv trag u odnosima između Iraca i Engleza.

Ni u Americi njihova vlast nije izgledala ništa drugačije. Bili su izrazito netolerantni prema svemu i svakome ko je mislio ili verovao drugačije. Kada bi se pojavio neko novi u koloniji, puritanci bi ga propitivali i testirali i ako bi našli bilo šta što im se ne sviđa, proterivali bi ga, što je za mnoge značilo smrt od gladi ili bolesti. Istrebljivali su indijance jer su ih smatrali đavoljim slugama kada su shvatili da njihovo obraćenje neće biti lako. Termin “lov na veštice” je karakterističan za njih. U Salemu 1692. su obesili 15 osoba pod optužbom da su se bavile veštičarenjem. Rasizam koji je karakterističan za Amerikance je začet iz pera puritanskih teologa i propovednika.² Radi upoređenja i konteksta, treba pomenuti i kvekere. Kvekeri, ili “Društvo prijatelja” kako su sami sebe nazivali, nastali su isto kao i puritanci – iz anglikanizma – nakon što je njihov osnivač Džordž Foks doživeo duboku promenu u svom religioznom životu. Dobio je viziju 1652. godine i zaključio da Bog može da se direktno obrati svakoj osobi. Kvekeri su bili poznati po svojoj jednostavnosti, po ohrabrivanju žena da se bave propovedanjem, duhovnoj demokratiji na bogosluženjima, apsolutnom pristajanju uz istinu, univerzalnom miru i bratstvu bez obzira na pol, klasu, nacionalnost ili rasu. Foks je bio pionir brige za siromašne, stare i mentalno obolele, borio se za reformu kazneno-popravnog sistema, protivio se smrtnoj kazni, ratu i ropstvu i zalagao se za pravičan tretman američkih indijanaca.³ Puritanci su progonili i ubijali kvekere. Naročito im je smetalo njihovo verovanje da Bog progovara i kroz tihi i tanki glas u srcu a ne samo kroz Bibliju. Puritanske zajednice su bile hijerarhijsko-autoritarne, ekskluzivne, nametale su društvenu homogenost, uniformnost i disciplinovanje (Boston), dok su kvekerske zajednice bile otvorene, egalitarijanske, individualističke i promovisale društvenu raznovrsnost jer je savest pojedinca kod njih bila od centralne važnosti (Filadelfija). Dakle, anglikanizam je iznedrio dva dijametralno suprotna pravca: puritanizam koji je anti-egalitarijanski, ekstreman i militantan, i kvekerizam koji je egalitarijanski, umeren i pacifistički.

Dobro je poznat način na koji su puritanci sprovodili svoje zakone u kolonijama. Javno sramoćenje im je bilo omiljeni način disciplinovanja. Čuveni roman Skerletno slovo od Natanijela Hotorna jako precizno opisuje način na koji su puritanci sramoćenjem držali ljude pod kontrlolom. Osim što su ih terali da nose početno slovo svog greha na odeći (preteča žute trake za Jevreje u nacističkoj Nemačkoj), puritanci su voleli da stavljaju ljude u klade (čuveni “stub srama”) i izlažu ih javnosti da ih satima gađaju đubretom i gorim stvarima. Jednom je jedan muškarac bio kažnjen na ovaj način jer su ga videli da je poljubio svoju ženu u nedelju, koja je bila dan bogosluženja, pošto se vratio kući nakon 3 godine provedenih na brodu. Žene koje su zvocale ili ogovarale bile su kažnjavane stavljanjem metalne brnjice koja bi im onemogućavala govor. Nakon skidanja brnjice, kod mnogih kažnjenika je moć govora bio zauvek poremećen. Javno bičevanje je bilo uobičajena kazna, istezač vrata je bila omiljena kazna za publiku (klada na stubu srama u koju se zaključavala glava je bila postavljena malo iznad visine kažnjenika tako da je osoba morala da se izdiže na prstima da bi mogla da diše; često bi kažnjeniku prikucali uši za tu kladu da bi mu povećali muke ako se ne bi propinjao na pristima). Puritanci su javno kažnjavali i za beznačajne prestupe. Jedan čovek je osuđen na istezač vrata zato što je slao lažne pozivnice na večeru, drugi zato što se grubo našalio na tuđ račun, a treći zato što je zamolio svoju porodicu za još jedan komad hleba. Puritanci su osuđivali ljude na žigosanje i sakaćenje. Rasecali su im nozdrve, ili odsecali uši, žigosali početna slova njihovog zlodela na ruku, čelo ili obraze. Vešanje je bilo glavna atrakcija za publiku. Izgnanstvo se takođe primenjivalo, ali ono je bilo isto što i smrtna kazna jer ljudi nisu mogli dugo da prežive izvan kolonija. A ako bi se usudili da se vrate, uši bi im bile odsecane, jezici probadani vrelim gvožđem, ili bi bili bičevani.⁴ Kažnjivo je bilo čak i spavanje u crkvi, nedolazak na bogosluženje i smejanje u crkvi, a oni koji su te prestupe prijavljivali bili su javno pohvaljivani.

Puritanska vlast i u Engleskoj i u Americi je bila represivnija od bilo čega u hrišćanskoj istoriji. Teško je razumeti da je teror kojim su vladali u Engleskoj došao od onih koji tvrde da se zalažu za slobodu savesti. A ako im je motiv za dolazak u Ameriku bio potraga za verskim slobodama, te verske slobode su bile zagarantovane samo njima i nikome više. Glavni razlog za ovu netoleranciju je njihovo uverenje da je njihov poziv da u ime Božje pokore sve – prirodu, pagane i hrišćanske neistomišljenike. Iako nisu podnosili katolike i napadali njihovu dogmu, svojim insistiranjem na “Božjoj vladavini” nad svime (koju oni uspostavljaju državnom prisilom i zakonima) samo su ponovo potvrdili katoličku verziju hrišćanstva.⁵ Zbog svega toga puritanizam je postao sinonim za licemerje, tj. spoljašnje insistiranje na zakonskim sitnicama, dok su u svojoj navodnoj revnosti za pravdu činili najteže prekršaje protiv duha zakona. A sve to da bi izgradili svoj “grad na gori” jer su verovali da su oči celog sveta uprte u njih (citat iz propovedi puritanskog guvernera Džona Vintropa). Nikakve romantizovane istorije ne mogu poreći činjenicu da je taj “grad na gori” bio i ostao grad nasilja. Puritanci su bili militantni, neprijateljski raspoloženi branitelji svetog života i Boga od neprijateljskog sveta koji ih je okruživao, agresivni ljudi koji su, kako Maks Veber kaže, proklamovali “prvo pravednost, a onda mir”, i koji su u svojim krstaškim pohodima opravdali ubijanje nevinih kao prihvatljivu kolateralnu štetu u borbi protiv “zla”. Možda bi moglo da se kaže kako su bili deca svog vremena i da nisu znali za bolje, ali imali su oko sebe pozitivne primere hrišćanstva, kao što su kvekeri, koje su takođe proganjali i ubijali jer su verovali drugačije (ili možda što su svojim životom mira i nenasilja bili najočigledniji dokaz prave prirode puritanskog zelotizma). Svakako da je među njima bilo i mnogo dobrih ljudi, međutim kao ideja i sistem, puritanizam se pokazao kao najrepresivniji hrišćanski sistem.

S druge strane, Elen Vajt o puritancima piše pozitivno. Pohvaljuje njihovu jednostavnost u oblačenju i arhitekturi (5T, str. 189) i njihovu želju da služe Bogu prema sopstvenoj savesti (Great Controversy, str. 291). Međutim, nakon dublje analize svega što ona kaže o Puritancima može se zaključiti da se njeni pozitivni komentari o puritancima odnose na jako kratak period u istoriji puritanizma i na jako mali broj puritanaca. Kada pište pozitivno o njima, ona najverovatnije misli na tzv. “očeve hodočasnike” (pilgrim fathers). Njihov stav prema svetu Maks Veber ispravno naziva “beskompromisnim radikalizmom”.⁶ Pripadnici separatističke puritanske crkve nisu želeli da reformišu anglikansku crkvu iznutra kao većina puritanaca, već da se odvoje od nje i služe Bogu nezavisno. To je urušavalo ideju monarhije i kralj Džejms I izdao je zakon kojim je pokušao da primora puritance da se povinuju kruni i da se ne odvajaju od Anglikanske crkve. Zbog ovog pritiska, ova mala grupa separatista je 1609. izbegla u Holandiju, a odatle 1620. u Ameriku u potrazi za verskim slobodama. To je bila jedina grupa te vrste, koja je u Ameriku došla iz verskih razloga. Ogromna većina puritanaca je došla bežeći od posledica raspada puritanske diktature u Engleskoj. U svom komentaru, Elen Vajt je svakako imala u vidu ovu prvu, malu grupu separatista koji su osnovali prvu koloniju u Novoj Engleskoj. To je jasno i iz činjenice da Elen Vajt u knjizi Velika borba (poglavlje 16), upravo tamo gde govori pozitivno o puritancima, spominje proterivanje Rodžera Vilijamsa. Iz njenog teksta se stiče utisak da su Vilijamsa proterale sekularne vlasti koje su u svemu ličile na inkviziciju, ali proterali su ga upravo puritanci koji su primoravali ljude da se povinuju njihovim isključivim verskim idejama. Nasuprot njima, Rodžer Vilijams se zalagao za prava indijanaca, za princip da zemlja ne sme da im se otima već da se otkupljuje, za princip odvojenosti crkve i države, i za princip verske slobode i tolerancije. Zbog ovih “opasnih mišljenja” Vilijams je u januaru 1636. godine bio prognan iz kolonije. Utočište je pronašao kod Naraganset indijanaca i osnovao Rod Ajlend koloniju koja je bila zasnovana na principima slobode i vrednostima koje garantuje i savremeni američki ustav. Međutim, i dalje je to bila manjina u odnosu na veliku većinu puritanaca koji su odgovorni za formiranje mentaliteta verske isključivosti i militantnog zelotizma kod Amerikanaca, upravo onakvog po kakvom je poznat jug Amerike i tzv. “biblijski pojas”. Koliko je ono što Elen Vajt hvali kod puritanaca na nivou statističke greške govori i činjenica da su prvi puritanci stigli na obale Amerike 1620. u potrazi za verskim slobodama, a proterali Rodžera Vilijamsa samo 16 godina kasnije i to upravo zbog njegovog zalaganja za verske slobode. Zbog ovakvih i tome sličnih stvari puritanci su postali sinonim za licemerstvo. Elen Vajt i sama kaže da je “očeve hodočasnike” privukla težnja za slobodom savesti, ali da njihova iskrenost nije bila na dovoljno visokom nivou jer nisu dozvoljavali slobodu drugima.⁷ Stoga, može se zaključiti da Elen Vajt uopšte nije hvalila puritance, već principe ka kojima su težili sve dok su bili u podređenom položaju i nisu dobili vlast – principe slobode savesti i veroispovesti koje puritanci, kada su dobili vlast, nisu garantovali drugima.

U svetlosti svih istorijskih činjenica, dokazi koje je jedna osoba priložila da bi poduprla svoje romantizovano viđenje puritanaca su veoma nategnuti. Proverio sam sve priložene citate i evo šta sam pronašao. Citat od Wylie-a se odnosi na pismo Cvinglija Ekolampadu (u vreme Cvinglija puritanci nisu ni postojali), citat od Schaff-a se odnosi na impresije Bernardina Okina o Cirihu (ne o engleskim gradovima), a kontekst Taine-ovog citata je proglašenje Kromvela herojem i pohvala njegovoj revoluciji (bez pominjanja surovog nametanja puritanske vere drugima) u cilju odbrane puritanaca od sveopšteg mišljenja da su ludi. A kada se pogleda kontekst citata od Green-a, postaje jasno da on hvali puritance što su posle druge njihove revolucije 1688. godine raspustili vojsku i odustali od pokušaja da nastave sa nasilnim uspostavljem Carstva Božjeg, kao što su to činili ranije. Možda se ovo poslednje može uzeti kao dokaz o njihovom konačnom sazrevanju, ali je definitivno i potvrda njihove krajnje kontroverznosti. Tvrdi se čak da je puritanizam proizveo reformu protestantskih naroda. Istorija govori upravo suprotno – da su puritanci preuzeli i ideju reforme, i kompletnu teologiju od kalvinista i to pokušali da putem represije sprovedu prvo u Engleskoj a onda i u Americi. Srećom, do Amerike su došli i drugačiji doseljenici koji nisu bili takvog zelotskog uma. Moj kritički stav prema puritancima zasnovan je na uzimanju u obzir svih istorijskih činjenica bez obzira da li se uklapaju u nečiju romantizovanu sliku istorije ili ne. U osnovi mog negativnog stava je moje odbacivanje prisile nad savešću, a tu sam u potpunom saglasju sa adventističkim pionirima. Sloboda savesti je bila jedno od glavnih vrednosti za koje su se adventistički pioniri borili. Oni su za Kalvina i kalvinizam (teologiju koju su puritanci preuzeli) uglavnom imali kritike. Recimo, Džon Endrus kritikuje Kalvina zbog pogubljenja Miguela Serveta iz istih razloga iz kog je inkvizicija želela da ga pogubi – zbog različitog mišljenja i zato što je imao moć da to učini.⁸ Alonzo Džons mu je zamerio istu stvar,⁹ ali je dodao da su “gledišta Kalvina po pitanju crkve i države bila podjednako teokratska kao što je i sam papski sistem”. Štaviše, Džons kaže da time što je terao građane Ženeve da se zakunu nad priznanjem vere koje je on sam sastavio, “istog trenutka su crkva i država postale jedno te isto, s tim što je crkva bila iznad države. Da, čak i više od toga, crkvena vlast je u potpunosti progutala građansku.”¹⁰ Urija Smit je takođe imao negativno mišljenje o Kalvinu. Jedini izuzetak je Elen Vajt koja je o Kalvinu pisala pozitivno uz određene ograde. Oni koji osuđuju moj negativan stav prema puritancima koji je zasnovan na odbacivanju represije koja se vrši u ime religije moraju prvo da razreše da li su Endrus i Smit dovoljno adventisti zbog istih stavova.

Da ne pominjem činjenicu da je istorija nedeljnih zakona u Americi direktno povezana sa puritancima. Poznati i kao “blue laws”, to su bili građanski zakoni koje su puritanci donosili i nametali građanstvu da bi očuvali svetost dana za bogosluženje. Termini “puritanski sabatarijanizam” i “puritanska subota” odnose se na ideju da se nedelja svetkuje podjednako striktno kao subota u Starom zavetu. Dakle, puritanski sabatarijanci su insistirali na strogom svetkovanju prvog dana, nedelje, a ne sedmog dana, iako su nedelju nazivali “hrišćanskim šabatom”. Iza puritanskog nedeljnog zakona je ideja da se svetost nedelje očuva primoravanjem na dolazak u crkvu na dvočasovna nedeljna bogosluženja, pre podne i popodne, kao i eksplicitnim zabranama bilo kakvih rekreativnih i zabavnih aktivnosti. Za kršitelje puritanske subote u Masačusets bej koloniji 1671. je donesen zakon koji je propisivao sledeće:

Ko god obesveti Dan Gospodnji nepotrebnim služničkim radom, nepotrebnim naporima, ili sportovima i rekreacijama, on ili oni koji na taj način sagreše platiće kaznu od četrdeset šilinga za svaki incident, ili će biti javno bičevani. Ali ako postane jasno da je taj greh bio učinjen na smišljen, sračunat i pobunjenički način, protiv poznate zapovesti i autoriteta blaženog Boga, takva osoba koja na taj način prezire i sramoti Gospoda biće pogubljena ili najstrašnije kažnjena u skladu sa odlukom suda.¹¹

Dakle, u mentalitetu puritanaca je da nedelju doživljavaju kao subotu i da građanskim zakonima, pod pretnjom novčanih kazni pa čak i smrtne kazne, primoravaju građanstvo na svetkovanje nedelje. Ako postoji išta “adventističkije”, onda je to otpor prema ograničavanju slobode savesti kroz državne zakone, a taj otpor podrazumeva odbacivanje puritanskog mentaliteta koji državnim zakonima prisiljava ljude na određeni način bogosluženja. Iz određenih razloga (verovatno zdravorazumskih, a možda i patriotskih), rani adventisti nisu pisali protiv puritanskog terora kojeg su i sami bili žrtve. Tokom Američkog građanskog rata (1861-1865) formirana je koalicija od jedanaest protestantskih denominacija koje su zaključile da je građanski rat Božja kazna koja je stigla naciju zato što se u američkom ustavu ne spominje Božje ime. Ova koalicija je kasnije postala poznata kao National Reform Association i osamnaest puta su predlagali da Senat doda amandman kojim bi se američki državni aparat proglasio hrišćanskom vladom, čime bi se srušio zid koji trenutno razdvaja crkvu od države. Nijedan predlog do sada nije prošao, ali ovo posezanje za državnim aparatom je tipično za puritanski um, što se vidi i u donošenju nedeljnih zakona u južnim državama nakon završetka Američkog građanskog rata. Ova ista koalicija je od samih početaka na silu pokušavala da hristijanizuje SAD, i to je upravo učinila nedeljnim zakonima.¹² Kao posledica, adventisti su zatvarani jer su radili nedeljom. I nisu ih zatvarali katolici.

Da li su puritanci “kreteni”? Svakako da je ovo prejaka reč za koju sam se odmah izvinio. Drugi autori koriste reči kao što su “proto-fašisti”, “prvi hrišćanski nacisti”, ili “hrišćanski mudžahedini” (Zafirovski). Puritanci su prvi protestanti koji su spojili crkvu i državu na isti način kao srednjovekovna rimo-katolička crkva i dobili iste, ili možda čak i još gore rezultate. Puritanizam je ostavio toliko ozbiljan trag na duši prvih iseljenika da je i danas prisutan u politici i stavovima Amerikanaca. Političari i dalje govore o Americi kao o “gradu na gori”, a svoju ulogu u odnosu na ostatak sveta doživljavaju kao “spasiteljsku”, “pročistiteljsku”, “posvećujuću”. Naravno, metod “pročišćenja” je tipično puritanski – putem represije, ismevanja “zaostalih” društava, sejanja straha, ubistava, mučenja i destrukcije u pokušaju da “spasu” narode od sebe samih, tako što će im život na zemlji učiniti nesnosnim.¹³ Puritanistička agenda nasilnog pročišćenja američke nacije od zla u savremeno doba poprima oblik najgorih društvenih pojava, kao što su Kju Kluks Klan, neofašizam, pokret belačke superiornosti, organizovanih paravojnih grupa do zuba naoružanih lokalnih dušebrižnika koji se za Sudnji dan pripremaju u streljanama. Svima njima su tri stvari zajedničke – hrišćanski identitet, netolerancija i sklonost ka nasilju i represiji.¹⁴ Istorijski gledano, jedina društvena pojava u Americi koja je objedinjavala sva tri elementa je upravo puritanizam, a jedini drugi društveno-verski sistem sa kojim bi ikada mogli da se uporede jeste radikalni islam sa šerijatom (unutrašnja politika) i džihadom (spoljašnja politika). Hristos koristi izraz “budale slepe” (Mat. 23.17), Pavle kaže za takve da “imaju obličje pobožnosti, a sile su se njene odrekli” (2 Tim. 3.5), da su “ljudi izopačenog uma, nevešti u veri” (st. 8), “zli ljudi i varalice” (st. 13), koji u svojoj zelotskoj misiji proganjaju i ubijaju druge da bi ljudskom silom i represijama izgradili “grad na gori”. Nisu puritanci sinonim za licemerstvo bez razloga, jer je njihov “grad na gori” bio građen na krvi, genocidu i nasilju, te je oduvek više podsećao na vavilonsku kulu nego na Hristovo Carstvo nebesko koje nasleđuju krotki. Jer, u skladu sa njihovom teologijom zaveta, puritanci su verovali da ako budu ispunili zavetne uslove i uspeli da sve pokore Bogu, Bog neće imati kud nego da ih blagoslovi i uzdigne iznad svih ostalih naroda na zemlji. Lepo zvuči, ali nekako isuviše liči na ono: “Da steknemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji” (1 Mojs. 11.4).

Hristos je rekao: “Doći će vreme kad će svaki koji vas ubije misliti da Bogu službu čini. I ovo će činiti, jer ne poznaše Oca ni mene” (Jov. 16.2-3). I stari puritanci i njihovi savremeni naslednici imaju isti um, a nasilje opravdavaju sloganom “prvo pravednost, a onda mir”. U istom govoru u kom je govorio o gradu na gori, Hristos je upozorio da će postojati ljudi koji će u dan suda govoriti: “Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom đavole izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili?” (Mat. 7.22). Ne želim ikome da sudim, ali nije mi teško da zamislim puritance u toj grupi. Da li su “prorokovali” drugima? Jesu. Da li su etiketirali ljude kao đavolje sluge, žigosali ih i progonili? Jesu. Da li su time želeli da od Amerike naprave čudo, da u njihovim gradovima ne vidite pijanicu ili prosjaka? Jesu. Ali kakav je to uspeh ako su sve to postizali “silom i krepošću”, zakonskom prisilom i pretnjama kaznama, a ne Duhom Božjim? Za takvu vrstu promena nije potrebno hrišćansko novorođenje. To mogu i radikalni islamisti, pa čak i ateisti . Stoga, puritanci su najbolji istorijski primer ljudi koji su zaista zadobili čitav svet, ali su svojoj duši naudili. Uspeli su da urade ono što zakon i sila mogu da urade sa čovekom – da ga porobi i strahom navede na spoljašnju poslušnost. Oni su tipičan primer nezrele religije koja ne shvata svu kompleksnost problema zla. Da je sve tako jednostavno, Bog je prvi koji ima mogućnosti da zavede jednu ovakvu strahovladu, ali je između desanta anđela i smrti na krstu izabrao krst. Puritanci su izabrali starozavetne metode borbe protiv zla i stvorili krajnje licemerno društvo. A američka javnost je upravo takva – javno visoko-moralna, a privatno potpuno dekadentna. Puritanizam u Americi je živ i zdrav i samo čeka momenat kada će da po poslednji put zakonima i prisilom “pročisti” narode u Božje ime. Jedini je problem što sve to jako liči na scenario iz Velike borbe koji govori o nametanju nedelje kroz prisilu države što rezultuje velikom nevoljom u režiji Kju Kluks Klana, neofašista, pokreta belačke superiornosti, i organizovanih paravojnih grupa poduprtih aktuelnim predsednikom koga su upravo takvi doveli na vlast.

Bez obzira na to koliko je mene lično koštao moj uslovno neprikladan izbor reči, standardi visokog obrazovanja i dalje zahtevaju od profesora da prikažu činjenice i oblikuju buduće kadrove u skladu sa najnovijim saznanjima, a ne da vrše propagandu iznoseći romantizovane, „nategnute“ istorije koje nisu u stanju da izdrže test provere.

1. Mark A Noll, “Puritanism”, u Evangelical Dictionary of Theology, str. 972-975
2. Philip L. Berg, “Racism and the Puritan Mind” u Philon (spring 1975, vol. 36, no. 1), str. 1-7
3. J. E. Johnson, “Quakers”, u Evangelical Dictionary of Theology, str. 470-472)
4. James A. Cox, “Bilboes, Brands, and Branks”, Colonial Williamsburg Journal, spring 2003
5. Mark A. Noll, America’s God, 2002, str. 35
6. Milan Zafirovski, The Protestant Ethic and the Spirit of Authoritarianism, (Denton, TX: 2007), str. 37
7. Great Controversy, str. 292
8. John Andrews, The Three Messages of Revelation XIV, 6–12 (Battle Creek, MI: Review and Herald, 1892), str. 44
9. Alonzo T. Jones, Civil Government and Religion (Chicago, IL: American Sentinel, 1889), str. 106
10. Alonzo T. Jones, The Two Republics (Battle Creek, MI: Review and Herald, 1891), str. 586
11. William Addison Blakely, Willard Allen Colcord, ur., American State Papers Bearing on Sunday Legislation (Washington D.C.: The Religious Liberty Association, 1911) str. 37
12. George Knight, A Search for Identity, str. 92
13. Ronald Terchek, Republican Paradoxes and Liberal Anxieties (Lanham, MD: Rowman & Littlefield, 1997), str. 9; Richard Tawney, Religion and the Rise of Capitalism (New York, NY: Harcourt, 1962), str. 267
14. Zafirovski, str. 229