QAnon, teorije zavera i eshatologija

Malo ću da prekinem temu mojih blogova da bih se osvrnuo na nešto što sve više utiče na realan život. Naime, primetio sam da je sve više hrišćana koji iznose najteže optužbe na račun pojedinaca i institucija bez ikakvog pokrića, ali ih doživljavaju kao opšte poznate činjenice. Dok sam istraživao korene ovih uverenja, došao sam do QAnon teorije zavere, neobičnog globalnog fenomena koji je kulminirao u neredima u Vašingtonu i pet žrtava tokom upada u zgradu američkog Kongresa.

Počeci QAnon-a

Temelji QAnon-a su položeni kada je u decembru 2016. godine teoretičar zavere Edgar Velč uleteo u Comet Ping Pong piceriju u Vašingtonu D.C. da bi iz puške AR-15 ispalio tri hica u vazduh i zahtevao da ga puste u podrum restorana radi raskrinkavanja pedofilske mreže trgovine decom kojom se odatle upravlja. Odakle mu ta ideja? U martu te iste 2016. WikiLeaks je objavio emailove Džona Podeste, menadžera predsedničke kampanje Hilari Klinton, za koje su teoretičari zavere tvrdili da sadrže kodirane poruke iz kojih se „vidi“ da je nekoliko visoko-rangiranih predstavnika Demokratske partije povezano sa restoranima u SAD koji su paravan za trgovinu ljudima i decom radi seksa (zaključili su da je reč „pizza“ kodiran naziv za dete i kada god neko hoće da naruči picu, da to znači da želi da ima seks sa detetom; iz istih emailova je „zaključeno“ da je Marina Abramović povezana sa satanizmom). Comet Ping Pong picerija je navodno jedan od takvih centara. Međutim, na licu mesta se ispostavilo da picerija uopšte nema podrum. Kasnije su ove tvrdnje istraživali novinari i nisu pronašli nikakve dokaze o njihovoj istinitosti. Policija je zaključila da je čitava stvar potpuna fikcija jer su se svi „dokazi“ pokazali kao podmetačina. Međutim, čitava stvar je postala viralna, dobila je naziv „picagejt“ i postala je kamen temeljac QAnon-a. 

Od tada, QAnon je postao je užasno kompleksan. Osnovna tvrdnja ove teorije zavere je da svetom upravlja moćna globalna satanistička, pedofilska elita (koju nazivaju „kabala“) koja je organizator trgovine decom radi seksa i radi dobijanja adrenokroma iz njihovih adrenalinskih žlezda, hormona koji navodno produžava život i izaziva „večnu mladost“. Tvrdnja je da ova kabala kontroliše sve – političare, medije i Holivud; i nastavili bi da ga kontrolišu nije Donalda Trampa koji je ustao da se bori protiv njih. I niko ne bi ništa znao o toj Trampovoj borbi da izvor „Q“ nije o tome obavestio javnost. U oktobru 2017. na anonimnom forumu 4chan, Q se predstavio kao vladin službenik sa najvišim pristupom poverljivim državnim informacijama američke vlade (Q nivo pristupa postoji samo u Ministarstvu energetike čija su nadležnost i postrojenja nuklearne odbrane zemlje). Od tada Q ostavlja tzv. „mrve“, različite tvrdnje koje onda njegovi pratioci tumače i povezuju. Međutim, te „mrve“ nisu jasne, dokumentovane tvrdnje koje iznose uzbunjivači kao što je Edvard Snouden ili Džulijan Asanž. „Mrve“ su nešto kao „proročanstva“ proročišta u Delfima – Pitija bi izgovarala nepovezane reči koje su zatim sveštenici pretvarali u stihove koji su mogli da se tumače dvosmisleno. Ovo je nešto slično. Q je vrlo mističan u svojim izjavama što dopušta vrlo slobodna tumačenja, pa čak i utisak da je sposoban da predvidi budućnost.

Razlog zašto je ova tema na mom blogu u kom se bavim teologijom i duhovnošću jeste činjenica da je QAnon doveo do posledica koje niko nije ni sanjao da su moguće. Sve je bilo podnošljivo dok je QAnon bio neka vrsta onlajn zajednice koja je puštala mašti na volju i proizvodila ad-hoc teorije zavera. Međutim, QAnon je preskočio u realan svet i to na dva načina. Prvo, bilo im je potrebno više ljudi radi dekripcije „mrva“ i „šifriranih“ podataka iz realnog sveta, tako da su YouTube kanali i društvene mreže postale regrutni centri za kriptologe amatere koji vole da „sami istražuju“. Drugo, pojavili su se sajtovi koji su bili daleko jasniji od 4chan-a. Jedan od takvih je i QMAP.pub koji je tematski sistematizovao QAnon informacije. Tako je ova teorija zavere došla i do hrišćana koji su je prepoznali kao blisku jer je glavna tema ista kao i u hrišćanskoj apokaliptici – borba između dobra i zla, najava dana kada će zlim ljudima biti suđeno i kada će započeti nova era hiljadugodišnjeg mira. Osim toga, iza heštegova kao što je #TheGreatAwakening, #TheStormIsComing i „red-pilling“ kojim QAnon-ovci nazivaju buđenje iz sna neinformisanosti o „pravoj“ istini o realnosti stoji trovekovna terminologija verskih probuđenja u Americi. Takođe, QAnon slogan „istražujte sami“ jako liči citat iz Novog zaveta koji opisuje način na koji su ljudi iz Vereje primili hrišćanstvo: „Ovi pak behu plemenitiji od onih što žive u Solunu; oni primiše reč sa svim srcem, i svaki dan istraživahu po pismu je li to tako“ (Dela 17.11). Hrišćani koji slede ovaj pokret tvrde da poslednja knjiga Novog zaveta, Otkrivenje, potvrđuje verovanja QAnon-a.

Sledbenici QAnon-a nisu bez vrlina. Oni iskreno pokušavaju da dođu do odgovora na pitanja koja je pokrenula trenutna kriza sa pandemijom i iskreno veruju da učestvuju u velikoj revoluciji. Verovatno ste videli one američke ustanike koji su upali u Kongres kako fotografišu dokumente koje su tamo pronašli, očekujući da će pronaći još koji „trag“. U ovoj amaterskoj potrazi za odgovorima, ovi ljudi su naduvali QAnon do nivoa mega-teorije koja objedinjuje i međusobno povezuje sve moguće teorije zavere: pandemija je prevara smišljena da se smeni Tramp, Dr. Fauči je stvorio kovid19 virus u laboratoriji s namerom da inficira ceo svet, Bil Gejts će da iskoristi pandemiju da bi čipovao sve građane, klimatske promene su prevara itd. Međutim, za njihove tvrdnje nema nikakvih materijalnih dokaza. Kao i u slučaju picagejta, kada se dođe do materijalnih dokaza, što je oduvek bio kriterijum istine na sudu a ne nečija verovanja ma koliko čvrsta bila, njihove tvrdnje padaju u vodu jer je sve na nivou rekla-kazala, video klipova koji ništa ne dokazuju i fotošopiranih fotografija. Stoga, QAnon je u realnosti postao samoodrživi ekosistem koji služi za dve stvari: 1) za poricanje realnosti i 2) za širenje neistina i poluistina. Prvo ohrabre ljude da „sami istražuju“, a onda ih zatrpaju gomilom đubreta u vidu nepotvrđenih informacija. Efekat je da žrtva više ne može da razlikuje realnost od fikcije, čvrsto veruje u fikciju i doživljava je kao „činjenice koje vidi ceo svet“ jer su „sami istražili“, i ne shvataju da za njihove tvrdnje nema nikakvih materijalnih dokaza. Pošto je QAnon sistem za poricanje stvarnosti, suočavanje sa realnošću nije opcija, pa tako odluke suda da nije bilo izborne krađe postaju najnoviji dokaz da je sve namešteno i kontrolisano, tako da je ova teorija vremenom postala sve kompleksnija, razgranatija i čudnija.

Ne pišem ovo da bih nekog ubeđivao, već radi sebe samog – da bih zadržao zdrav razum i ovoj plimi haosa i masovnog proglašavanja nedokazanih informacija za istinu. Na nivou činjenica, QAnon više liči na terorizam nego na borbu za slobodu. Upad naoružane mase u zgradu Kongresa najbolje svedoči o prirodi ove revolucije. Bez obzira što se bavi sličnim temama kao i biblijska proročanstva i što je retorika QAnon-ovaca slična onoj koja se nalazi u hrišćanskoj apokaliptici, Hristos je rekao „Čuvajte se od lažnih proroka, koji dolaze k vama u odelu ovčijem, a unutra su vuci grabljivi. Po rodovima njihovim poznaćete ih“ (Mat. 7.15-16). A koji je rod? Buna, optuživanje bez dokaza, nasilje, i konačno – petoro mrtvih. Posle sve te priče o slobodi, pravdi i iskrenosti, bilans je vučiji a ne ovčiji.

Pišem i zbog svoje porodice. Pre nekoliko sedmica sam slušao odraslog člana crkve kako iznosi mojim ćerkama tezu osobe koja je poznata po širenju teorija zavere da je vakcinacija zapravo žig zveri iz Otkr. 13.15-17. Morao sam da objašnjavam nadugačko o čemu se radi, koja je razlika između hrišćanske eshatologije i teorija zavere i o čemu zaista knjiga Otkrivenja govori. I nije bilo jednostavno, a imam doktorat iz teologije. Ne smem ni da pomislim kako izlaze na kraj roditelji bez teološkog obrazovanja. Jer slatke su teorije zavere, pojednostavljuju kompleksan svet i pomažu nam da se fokusiramo što daje sigurnost, dok istovremeno telo treperi od uzbuđenja koje izaziva strah.

Faktori sklonosti

Zašto se ljudi lepe za teorije zavere? Pre svega, postoje psihološki razlozi. Psihologija je utvrdila da je mozak osobe koja se bori da preživi „fabrički podešen“ da funkcioniše na osnovu tri grupe predrasuda koje pomažu jedinki da opstane. Prva grupa su proporcionalne predrasude. Kada se nešto značajno dogodi, ljudski mozak traži proporcionalno značajan uzrok tom događaju; i obrnuto – ako se nešto beznačajno dogodi, ljudskom umu će se činiti verovatnim da je uzrok tome jednako beznačajan. Ljudi jednostavno ne mogu da se odupru takvim mislima, a naročito kada su događaji toliko veliki da su van naše kontrole i kada posledice događaja mogu da zauvek promene način života. Nije slučajno QAnon postao široko popularan upravo u vreme globalne pandemije koja je promenila način života na planeti i za koju su ljudi tražili proporcionalno veliki uzrok. QAnon teorija im je ponudila upravo to – da uzrok nije mali virus, već da je u pitanju velika zavera smišljena da bi se Tramp skinuo sa vlasti i time se okončala borba protiv satanističke kabale koja upravlja svetom i jede decu. Dakle, ozbiljna posledica zahteva proporcionalno ozbiljan uzrok i um će biti sumnjičav ako je uzrok beznačajan. Sastavni deo svakog sujeverja je proporcionalna predrasuda.

Druga grupa su intencionalne predrasude. Nema slučajnosti – iza svega što se dešava stoji nečija namera. U suštini, ovaj mehanizam je odgovoran za našu sklonost da sudimo ljudima na osnovu intuicije a ne dokaza, a dokaze tražimo tako što ulazimo u njihove motive i izričemo brze presude bez saslušanja (Danijel Kaneman je o ovome pisao u knjizi Misliti, brzo i sporo). Ovaj mehanizam ima tendenciju da radi po principu „prvo pucaj, a posle postavljaj pitanja“. Drugim rečima, sudimo lako, bez mnogo racionalnog napora. Najbolja ilustracija koliko komičan ovaj mehanizam može da bude je situacija u kojoj se osoba raspravlja sa autom koji neće da upali: „Sad si našao da mi ovo radiš, baš kad žurim!“ Međutim, nimalo nije komično to što je isti ovaj mehanizam zaslužan za projekciju naših misli, motiva i karakternih crta na druge. Istorija je pokazala da teoretičari zavera, kada se dokopaju vlasti, najčešće biraju zavereničke metode. Recimo, poznato je da je Ričard Nikson bio paranoičan; verovao je da su Jevreji, intelektualci, mediji i anti-ratni pokret u zaveri protiv njega i SAD. Njegov odgovor je bio zavera protiv gore pomenutih (afera Votergejt), što ga je na kraju koštalo internacionalne blamaže i ostavke na mesto predsednika. Čitajući Protokole sionskih mudraca (jedne od najgore zloupotrebljenih književnih podvala u istoriji), Adolf Hitler je zaključio da Nemci moraju da u potpunosti iskopiraju taktiku Jevreja i pobede ih njihovim oružjem. Pristalice QAnon-a su pokazale dokle mogu da ih dovedu intencionalne predrasude kada su upale u Kongres naoružane, spremne da vezuju ljude, uzimaju taoce ili kidnapuju, što veoma podseća na metode koje koriste trgovci ljudima protiv kojih se oni, navodno, bore. Intencionalne predrasude isključuju mogućnost da se virus slučajno oslobodio zbog nepažnje osoblja u Vuhanu, već neko mora da je imao nameru da sve inficira. To znači da iza svakog lova na veštice stoje intencionalne predrasude, ali isto tako i da su optužnice najčešće ispovesti koje razotkrivaju tajne misli tužitelja.

Treća grupa su konfirmacione predrasude. Kada jednom procenimo da je nešto istina, u nama se rodi duboka potreba da dokažemo da smo u pravu. Zbog toga prolazimo kroz mukotrpan proces istraživanja i pribavljanja dokaza, da bismo na kraju zaključili kako smo do svojih zaključaka došli na osnovu dokaza. Međutim, naš mozak uglavnom radi unazad – prvo stvorimo uverenje, pa tek onda tražimo dokaze koji potvrđuju ono što već verujemo; tj. prvo formiramo zaključak, pa tek onda tražimo dokaze koji se uklapaju u taj zaključak. Pri tom, naš um ne tretira sve dokaze podjednako, već favorizuje one koji se uklapaju u već formirano mišljenje, a ignoriše ili poriče one koji obaraju tezu. Drugim rečima, tražimo ono što već unapred očekujemo da ćemo naći. Na taj način izgradimo oko sebe tvrđavu informacija koje se uklapaju u ono u šta već verujemo i vrlo su retki oni koji su spremni da iz te tvrđave izađu. Algoritam Gugl pretraživača još više hrani ovu našu tendenciju, jer prati na koje linkove klikćemo i u pretragama nam na vrh servira one linkove za koje proceni da smo najviše zainteresovani. Zato je neverovatno teško promeniti nečija uverenja. Pokažite teoretičarima zavere bilo kakav dokaz da nisu u pravu i velika je verovatnoća da će oni taj dokaz shvatiti kao najnoviju potvrdu da su u pravu. Obama je pokazao svoju krštenicu i šta je vredelo? Isto tako ne vredi ni činjenica što Tramp nije uspeo da podnese ni jedan dokaz za izbornu krađu. QAnon-ovce su sve te činjenice samo još dublje gurnule u njihovu tvrđavu ubeđenosti da je zavera realna i da im se oduzimaju slobode – jer jedina istina koja postoji za te ljude je ona u njihovoj glavi. Konfirmacione predrasude su psihološki mehanizam koji stvara neprobojan štit sposoban da odbrani i najneverovatnija verovanja tako što će odbacivati sve dokaze koji ukazuju na anomalije tog načina razmišljanja. Svaki dogmatizam počiva na konfirmacionim predrasudama.

Faktori ranjivosti

Osim psiholoških tendencija postoje i faktori ranjivosti određenih grupa ljudi na koje teorije zavere ostavljaju veliki utisak. Na prvom mestu je nepoverenje. Zbog korupcije u institucijama ljudi danas žive razapeti između ozbiljnih događaja koje zahtevaju razjašnjenje s jedne, i nepoverenja u zvanične institucije i zvanična objašnjenja s druge strane. Time se automatski poteže pitanje autoriteta: Ukoliko nisu zvanične institucije autoritet, ko je merodavan da odredi šta je istina? Ovim epistemološkim pitanjem se prosečan čovek uopšte ne bavi, tako da se na kraju provuče pretpostavka da poziciju autoriteta zauzima zdrav razum pojedinca koji se bavi istragom. I to je recept za totalni haos. Ulaze u situaciju da se bave isuviše kompleksnom materijom na amaterski način – bez poznavanja osnovnih pojmova i metodologije. Pošto zvanični i stručni izvori pišu jezikom koji nije namenjen amaterima i pošto njihovi nalazi zahtevaju stručno tumačenje, ovi tragaoci za istinom na kraju prihvate ono što se njima samima čini logičnim. Neretko su to upravo tvrdnje teoretičara zavere jer oni govore „zdravorazumskim jezikom“. Međutim, u preteranom pojednostavljivanju kompleksnih realnosti, ovi ljudi iskrive činjenice da bi onda lakše mogli da ih uguraju u alternativna viđenja realnosti pomoću kojih povezuju i objašnjavaju sve događaje i pojave u nešto što „ima smisla“. Dakle, ljudi koji nemaju poverenja u institucije i zvanične objave su ranjiva grupa koja će težiti teorijama zavere.

Na drugom mestu je narcisoidnost. Postoje studije koje povezuju teorije zavere sa narcisoidnošću – individualnom i kolektivnom. Na nivou pojedinca, narcisoidne osobe nisu u stanju da se pomire sa činjenicom da je život na ovom svetu razočaravajuć jer se svačije putovanje, bez obzira na talenat i doprinos društvu, završava smrću. Zato su skloni narativima u kojima su oni u centru nečeg velikog, uzbudljivog i od globalnog značaja. Kada se takve osobe ujedine, dobija se kolektivna narcisoidnost, verovanje u globalnu važnost baš te grupe koja jedina ima tajno znanje koje ostali ili ne shvataju, ili ne cene. Oni bi radije da kabala satanista koja jede bebe zaista postoji, jer ako postoji onda su oni heroji i uložili su život u borbu koja ima smisla. A ako ta kabala ne postoji, oni će morati da se suoče sa time koliko je život generalno dosadan i razočaravajuć i koliko je njihov život promašen i depresivan, a to je teško narcisoidima. Bez postojanja zlih ljudi tamo negde, oni nisu u stanju da sami sebi osmisle dobar život koji bi bio vredan življenja i za koji bi oni konačno bili zahvalni. Stoga, narcisoidni ljudi spadaju u ranjivu grupu kada su u pitanju teorije zavere.

Treće je nemoć. Teorije zavere su ventil za ljude koji se osećaju nemoćno. Džozef Usinski i Džozef Parent (American Cospiracy Theories, 2014) tvrde da su teorijama zavere skloni ljudi koji na skali moći vide sebe na strani slabijeg. Oni su analizirali pisma čitalaca poznatog američkog časopisa između 1890. i 2010. godine. Primetili su da dok su republikanci bili na vlasti, teoretičari zavere su tvrdili da republikanci kuju zaveru sa velikim korporacijama, a dok su demokrate bile na vlasti, teoretičari zavere su tvrdili da demokrate kuju zaveru sa socijalistima. Takođe, primetili su i da su tokom ratova teorije zavera bile fokusirane na stranog neprijatelja. Zaključak im je bio da ljudi koji osećaju da su nemoćni koriste teorije zavere kao neku vrstu ranog sistema upozorenja koji služi da uoči bilo kakav oblik pretnje, okupi ostale koji se isto osećaju i pripremi ih za kolektivnu akciju. Dakle, ljudi koji se osećaju kao gubitnici u tranzicijama ili u globalnim raspodelama moći ranjivi su za teorije zavera.

Četvrto je odsustvo filtera. Internet je omogućio pristup informacijama svima koji imaju internet konekciju. Međutim, problem je što korisnici, a naročito stariji, ne shvataju da internet nije nalik biblioteci u kojoj su informacije prošle redakciju i zadovoljavaju određene kriterijume, već je više nalik velikoj metropoli u kojoj nema mnogo kontrole, u kojoj imate prodavnice, banke, bioskope, trgove, igraonice, učionice, univerzitete, oglasne table, pa i biblioteke, ali i mračne ulice i podzemlje kojim krstare ljudi pomračenog uma, siledžije i džabalebaroši, da se tamo dešavaju krađe, prevare i otimanja, da njime krstari i policija, vojska i kontraobaveštajne službe koje na internetu vode informativni rat i prikupljaju obaveštajne podatke. Iste takve su i društvene mreže na koje se srednje i starije generacije inicijalno uključuju da bi održavali kontakt sa decom u inostranstvu, ali kasnije se potpuno nesvesno zapetljaju u mračnije stvari. Razlog je što te generacije i određeni neupućeni ljudi nemaju apsolutno nikakve filtere, ne umeju da prepoznaju satiričan sajt, ili trolovanje, ne znaju kako da se postave i onda postaju žrtve. Retki su ljudi kao moj otac koji mi je nedavno rekao da ako primetim kod njega čudne stavove, da mu objasnim kako stvari stoje i da mu slobodno skrenem pažnju i vratim ga u realnost. 

QAnon v1.0: sve je samo igra?

Ovo poslednje je verovatno najveći razlog zašto je QAnon toliko rasprostranjen. Dok sam istraživao njegove kulturološke korene, primetio sam da se sve više javljaju članci i izveštaji u kojima dizajneri igara tvrde da tačno znaju šta je QAnon i o čemu se tu radi.¹ Naime, QAnon se upoređuje sa igrama alternativne realnosti (ARG) i igrama igranja uloga uživo (LARP). „Larping“ je vrsta igre u kojoj igrači izmišljaju sopstvene uloge i onda igraju te uloge unutar zamišljene priče, ali kostimirani i u stvarnom vremenu i prostoru. Nešto kao pozorište, ali bez fiksnog scenarija i u realnosti. Dizajneri igre osmisle samo početak priče, a razvoj priče je na igračima. Ove igre mogu da započnu onlajn i da se završe u realnom svetu; mogu da sadrže zagonetke koje su tako osmišljene da što dublje kopaš, to više nađeš; mogu da imaju zečiju rupu koja poziva igrača da uđe u alternativni svet koji je kao u ogledalu. Zašto to ljudi rade? Pa možda zato što je realnost dosadna i razočaravajuća, pa im treba nešto uzbudljivo i sa mnogo više slobode od dosadne, fiksirane, luzerske realnosti. Međutim, ovi dizajneri su u QAnon-u prepoznali nešto mnogo ozbiljnije od ARG i LARP igara.

Glavni problem za dizajnere ovih igara je apofenija – sklonost uma da pronalazi veze i obrasce u nepovezanim, nasumičnim podacima. Zbog ove sklonosti, neki dizajneri ARG i LARP igara su morali da imaju u pripravnosti rezervne planove kako igrači ne bi srušili kuću u potrazi za nepostojećim tragovima u zidovima jer su u sobi sa građevinskim alatima na podu videli neko đubre koje je „formiralo“ strelicu koja pokazuje ka zidu. Strelica, zid, alat – logičan zaključak je da sruše zid i nađu sledeću zagonetku, zar ne? U realnosti, nije bilo ničeg u zidu, ali u glavi je logično da ima nešto. Zato dizajneri ARG i LARP igara tretiraju apofeniju kao virus zbog kog stvari mogu da izmaknu kontroli i postanu veoma ozbiljne. 

U QAnon-u, apofenija je glavna poenta svega. Razlog zašto je QAnon postao mega-teorija je upravo zbog sklonosti uma da pravi logičke veze između nepovezanih ličnosti i događaja. U stvari, ovde se radi o „navođenoj apofeniji“, jer Q/dizajneri svojim „mrvama“ podmeću zaključke i sami stvaraju veze između nepovezanih stvari i događaja. Ko dođe do „tačnog“ zaključka, biva nagrađen pohvalama i respektom u QAnon zajednici, a to je uvek onaj odgovor koji dalje razvija i proširuje narativ. QAnon je neka vrsta online darvinijanske epruvete u kojoj najbolje priče prežive, a lošije odumru. Pre QAnon-a je na 4chan-u prvo bio FBIanon i CIAanon, ali ovi narativi nisu bili dovoljno popularni tako da su odumrli.

Koje su glavne komponente QAnon teorije zavere? Prva je mistika. Q nije nikakva konkretna osoba sa imenom i prezimenom, već služi kao beli zec koga igrači treba da prate u svet iz mašte. Q nikada neće otkriti svoj pravi identitet jer se time održava osećaj misterije i pozvanosti igrača da rešava zagonetke. Realni ljudi koji imaju važne informacije se ne ponašaju tako. Snouden nikada nije izašao sa zagonetkom već sa konkretnim tvrdnjama i dokazima za svoje tvrdnje. Kao što sam već rekao, Q nije uzbunjivač već izmišljeni lik i ponaša se tačno kako se izmišljeni likovi ponašaju. To je zato što njegov cilj nije da pruži informaciju već da stvori fikciju. Druga je princip samostalnog istraživanja. To „samostalno“ istraživanje je zapravo navođeno jer Q/dizajneri pomoću „mrva“ prave put čiji pravac oni kontrolišu. Međutim, pošto su ti nagoveštaji mali, „istraživači“ imaju utisak da su samostalno došli do zaključaka. Treća je nepoverenje u zvanične institucije/informacije. Ovo je preduslov principu samostalnog istraživanja i služi da izoluje pojedinca od društva i prekine dotok informacija kompetentnih ljudi – naročito ljudi sa stručnim, forenzičkim znanjem i iskustvima, čiji se zaključci na sudu prihvataju kao dokazane činjenice koje su u stanju da lako obore sve tvrdnje teoretičara zavere. „Samostalno istražujte“ znači „ne slušajte nikog osim mene“. Četvrta je eureka efekat. Kada neko dođe do zaključka tako što samostalno reši zagonetku, javlja se „Aha!“ efekat koga prati osećaj olakšanja, mira i radosti što pojačava osećaj sigurnosti kada je u pitanju odluka koja se donese u vezi sa stečenim uvidom, bez obzira da li je uvid istinit ili ne. Konačno, peta komponenta je zajednica. Svaka ARG i LARP igra se igra u zajednici gde se pojedinci sreću zbog zajedničkog rešavanja zagonetki i tako upoznaju i druže. QAnon je jedna takva zajednica okupljena oko zagonetki koje šalje Q. U vreme otuđenosti zbog tehnologije, QAnon je za mnoge jedini kanal da ostvare kontakt sa drugima.

QAnon v2.0: kad stvari odu dođavola

Ništa ne bi bilo strašno da QAnon nije postao nešto mnogo ozbiljnije od LARP igre. Sve gore navedene tehnike su počele da budu korišćene u mnogo mračnije svrhe – da bi se ljudi izolovali od društva, odvojili od realnosti, izmenio im se način razmišljanja i tako „reprogramirani“ bili vraćeni u realnost sa uverenjem da se bore za nešto veliko. Videlo se da je vrag odneo šalu kada je QAnon počeo da se bavi prozelitiziranjem. Q je počeo da uči QAnon-ovce kako da indoktriniraju ljude, kako da im postavljaju pitanja, kako da uvuku porodicu i prijatelje, ali da skrivaju da se radi o QAnon-u do trenutka kada su već indoktrinirani. To su metode koje koriste kultovi. Još jedan znak da QAnon više nije bio igra jeste to što je bez ikakvih problema ispratio svoju viralnost. Kada ARG ili LARP igra postane viralna, dizajneri igre obično počinju da se suočavaju sa problemima sa novcem, ljudstvom i brzinom razvoja igre koju ne mogu da isprate, tako da na kraju moraju da zatvore igru. QAnon pokazuje obrnutu dinamiku – što se više ljudi pridružuje, sve više novca i ljudstva stoji na raspolaganju; kada veliki sajtovi pokušaju da ga uguše, QAnon se neverovatno brzo oporavi. Zato dizajneri igara smatraju da QAnon ima ogromne fondove i ljudske kapacitete koji ne dolaze od njegovih korisnika. Jedan dizajner je izneo teoriju za koju ima određene dokaze da su između ostalih umešane i ruske obaveštajne službe sa ciljem narušavanja demokratskog sistema u Americi.²

U redu, možda dizajneri igara nisu nekome relevantni kao izvor (mada svakako bolje znaju od QAnon žrtava koje prate dešavanja na internetu bez filtera). Novinar Rojtersa je napravio analizu ponašanja pojedinih organizacija koje plaća ruska vlada i QAnon-a. Došao je do zaključka da su medijske kuće RT.com i Sputnik u ključnim trenucima potvrđivale lažna predviđanja QAnon-a da će Hilari Klinton biti uhapšena i širili teorije o holivudskoj eliti i trgovini decom. Smatra se da su se ovi ruski mediji poslužili QAnon-om da bi destabilizovali i radikalizovali ranjive grupe u Americi kako bi potvrdili prastari sovjetski narativ o „trulom zapadu“.³ To se uklapa u ono što su novinari Financial Times-a zaključili, a to je da je QAnon počeo kao igra, ali se otrgao i postao nešto mnogo veće i ozbiljnije.⁴ Moj zaključak je da postoje dve verzije QAnon-a: v1.0 koja je bila igra alternativne realnosti, i v2.0 u kojoj je razlika između igre i realnosti izbrisana i služi kao alatka za destabilizaciju i radikalizaciju ranjivih, uglavnom ultra-desničarskih grupa u političke svrhe. Ali ovo ne mogu da dokažu ljudi kao ja. Meni ovo istraživanje služi da objasnim sebi kako neko može toliko da ode u aut da bude potpuno ubeđen u nešto za šta nema ni jedan jedini dokaz. Scenario sa igrama alternativne realnosti koje su iskoristile obaveštajne službe da bi destabilizovale zemlju deluje kao prihvatljivo objašnjenje.

„Drži se, Kasandra!“

Ne stojim ni na strani Amerikanaca, ni na strani Rusa. Ono što želim da kažem je to da preskok QAnon-a iz sfera izmišljenih ARG i LARP igara (v1.0) u realan svet visoke politike i naoružanih sledbenika spremnih za akciju (v2.0) i dalje ne umanjuje činjenicu da je osnovni narativ na kom se QAnon temelji još od v1.0 plod mašte. To znači da su ljudi koji su izgubili život tokom upada u američki Kongres prineli najveću žrtvu na oltar fantazijama. To me sve podseća na efekat koji je na stanovništvo Balkana imala telenovela „Kasandra“ koja je pričala priču o novorođenoj ćerki bogatog veleposednika Kasandri koja je podmetnuta ženi koja radi u cirkusu da bi bila uklonjena iz trke za nasledstvo. Kada je tokom serije Kasandra lažno optužena za ubistvo, nekoliko građana sela Kučevo u Srbiji je poslalo pismo Venecuelanskoj vladi i tadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću u kom su tvrdili da je Kasandra nevina i zahtevali da je oslobode. Ovaj primer brkanja fikcije i realnosti jeste komičan, ali je daleko ozbiljnije to što tokom promocije telenovele u Bosni i Hercegovini jedan obožavalac umalo nije ubio Koraimu Tores, glumicu koja je tumačila lik Kasandre. Želeo je da je reši svih patnji i muka. Oba ova slučaja potvrđuju da ako svest nije na dovoljno visokom nivou, da um može da izgubi pojam o stvarnosti. Nije pošteno smatrati teoretičare zavere mentalno bolesnim ljudima jer ogromna većina to nije. Njihov problem je što su zbog mehanizama predrasuda malo po malo ušli u mentalni proces nakon kog su izgubili sposobnost da razlikuju stvarnost i fikciju, radikalizovani su i sada je teško dopreti do njih. QAnon v2.0 je sistem poricanja realnosti koji ima za cilj da zaludi ljude do tačke radikalizacije i najzrelije bi bilo da QAnon-ovci postupe kao moj otac i zamole nekog da ih vraća u realnost svaki put kada primeti da pakuju AR-15 i kreću u pohod na podrume koji ne postoje. Ali teško da će se to desiti.

Eshatologija

Najveće iznenađenje za mene su ipak hrišćani koji su dobro upoznati sa Biblijom i biblijskom eshatologijom. Kako neko ko čita Bibliju ceo život može da oseća bliskost sa jednim potpunim bezakonikom, lažovom, prevarantom, siledžijom, rasistom i seksualnim predatorom kao što je Donald Tramp? Kako mogu da u čoveku koji opstruiše sudske procese, koji s jedne strane koristi predsedničko pomilovanje da oslobodi svoje prijatelje kriminalce, dok s druge strane pred kraj svog mandata žuri sa izvršenjem smrtnih presuda, koji se ponaša kao bludnik, koji javno govori da ga seksualno uzbuđuje njegova rođena ćerka, koji se ruga verovanjima pobožnih ljudi, kako mogu u nekom takvom da prepoznaju borca za slobodu i pravdu? To ponašanje i te vrednosti koje je on demonstrirao više odgovaraju kategoriji koju Pavle opisuje kao „čovek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i podiže više svega što se zove Bog ili se poštuje“ (2 Sol. 2.3-4). Kako je moguće da ne vide o kakvoj osobi se radi? Znam kako. QAnon pronađe ranjivo mesto u duši, eksploatiše tu slabost, malo po malo usadi alternativno viđenje stvarnosti i onda izbriše granicu između fantazije i realnosti. I tada takvi postaju vojska radikalizovanih sledbenika kulta okupljenog oko čoveka koji ima sve karakteristike antihrista ali koga oni doživljavaju kao mesiju, tako da im više ništa ne može promeniti mišljenje, čak ni materijalni dokazi (ili njihovo nepostojanje).

Uvek sam mislio da će ikona zveri biti trijadna sprega političkog, religijskog i ekonomskog sistema kontrole koji će postati toliko represivan nad ljudima koji drugačije veruju i misle da će ih proganjati. Nikad mi ni na pamet nije palo da ta sprega može da nastane i unutar pokreta običnih građana koji su spojili religiju i politiku i pokušavaju da se domognu poluga vlasti da bi silom drugima nametnuli sopstvenu verziju realnosti. Tokom ’90-ih je bilo popularno govoriti o novom svetskom poretku i tada sam uvek zamišljao da će to uspostaviti neki uticajni ljudi, a evo sada ispada da novo stanje stvari uvode obični građani, koji smatraju sebe hrišćanima sa misijom od Boga da nametnu drugima svoje alternativno viđenje stvarnosti, poredak stvari kakav oni zamišljaju, sa nogama na stolu u kancelarijama Kongresa, naoružani i u taktičkoj opremi, sa plastičnim lisicama za sve koji su im sumnjivi. Možda i neće građanski QAnon pokret da prigrabi vlast, ali dovoljno je to što se ova fikcija prelila u stvarnost i demonstrirala šta je moguće učiniti sa ljudima koji izgube pojam o realnosti. Ništa više neće biti isto nakon ovoga. Nedokazive iluzije će nastaviti da se šire ispod radara, uticaće na zvaničnike koji su zaista birani i taj virus će ući u centre moći. Sa svoje strane, Tramp je obećao svojim pristalicama da je ovo samo početak dugačkog putovanja i da će se on vratiti na neki način. QAnon je tu da ostane, puni su duha aktivizma, na usnama su im sloboda i pravda, ali ispod tih usana sevaju očnjaci ubilačkih namera.

Profil pobednika

Ali ni za to ne marim. Neka svako živi svoju istinu, a ja ću živeti svoju. Ja verujem da će poslednja bitka između dobra i zla biti duhovna bitka, a da Božji ljudi neće imati duh aktivizma i borbe za pravdu: „Ne silom ni krepošću nego Duhom mojim, veli Gospod nad vojskama“ (Zah. 4.6). Profil Božjih ljudi će biti sušta suprotnost profilu teoretičara zavere. Pre svega, ti ljudi neće imati proporcionalne predrasude. Oni drugačije gledaju na svet. Kada je Hristos sa učenicima prolazio pored slepog čoveka od rođenja, učenici su vođeni proporcionalnim predrasudama pitali: „Ko sagreši, ili ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slep?“ Hteli su da povežu podjednako veliki uzrok sa ovom velikom nesrećom. Međutim, Isusov odgovor pokazuje kako razmišlja neko ko je slobodan od proporcionalnih predrasuda: „Ni on sagreši ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božija na njemu“ (Jov. 9.1-3). Drugim rečima, njegovo slepilo nije rezultat nekog velikog zla koje su ljudi učinili, već povod za veliko dobro koje će Bog da učini. Ljudi bez proporcionalnih predrasuda prihvataju svet onakav kakav jeste, ne doživljavaju ga na sujeveran način, kao mesto beskrajnog ispaštanja zbog počinjenog zla, već kao mesto bezbrojnih prilika za činjenje dobra. Pandemija za njih nije vreme za traženje krivaca radi osvete, niti vreme za izolaciju i strepnju od vakcina, već prilika za pomaganje slabijima, uplašenima i ugroženima, prilika za unošenje vedrine i duha ljubavi u depresivnu i sve naelektrisaniju sredinu – prilika da budu so zemlji i svetlost u mraku.

Drugo, ti ljudi neće imati intencionalne predrasude. Oni neće umišljati da iza svakog događaja ili poteza stoji nekakva smišljena namera. Oni znaju da je svet nesavršen, da se nesreće dešavaju i da kada budu oštećeni zbog toga što ljudi nešto pogreše, da nisu obavezno imali lošu nameru. Sa njima je lako družiti se jer oni ne sude drugima, u odsustvu dokaza ne zalaze u tuđe motive i ne pripisuju drugima najgore misli. Njih je oblikovalo ono Hristovo „Ne sudite da vam se ne sudi… Zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš?… Izvadi najpre brvno iz oka svog, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svog“ (Mat. 7.1). Božji ljudi se ne bave drugima već sobom, ne bave se tuđim motivima već svojim. Ne plaše se drugih ljudi jer vole svakoga i žele dobro čak i svojim neprijateljima. Oni to mogu jer veruju u vaskrsenje pravednika i život budućeg veka. Oni to mogu jer ih je Hristos naučio da bezbednost nije najveća vrednost, jer „ko hoće svoju dušu da sačuva, izgubiće je; a ako ko izgubi dušu svoju mene radi, naći će je“ (Mat. 16.25). Zato mogu da žive bez opsesija sopstvenom bezbednošću dok u Otkrivenju Jovanovom čitaju o zverima, o žigu, o broju 666. Oni ne koriste ovu knjigu da bi unapred predvideli ko je ko u tom scenariju pa da znaju kako da se čuvaju, koga da ogovaraju i protiv koga da organizuju „građanske akcije“. Njihova duša funkcioniše prema Hristovim rečima: „Ne brinite se za život svoj, šta ćete jesti, ili šta ćete piti… Jer zna Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo… Ne brinite se za sutra; jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svog“ (Mat. 6.25, 31-34). Jer oni znaju najbolje čuvanu tajnu ovog sveta – da zlo ne upravlja ovim svetom, da nikada nije ni bilo u stanju, i da je Armagedon jedino što je zlo u stanju da organizuje, ali ni tu nije u stanju da izađe kao pobednik. Oni znaju ko je Kyrios, da nikakvi moćnici ne upravljaju svetom iz senke, već da svet počiva na ljubavi i dobroti malih ljudi sa margine koji često ni ne znaju šta piše u Otkrivenju, ali znaju šta treba da urade ili da kažu kada naiđu na ljude koji pate.

Treće, ti ljudi neće imati ni konfirmacione predrasude. Njihov um ne radi unazad, od zaključka ka dokazima. U stvari, istina za njih uopšte nije zaključak koji nastaje u glavi, već iskustvo koje se stiče življenjem, interakcijom sa nekim ko nije ja, na prvom mestu sa Bogom: „I vi pomazanje što primiste od njega, u vama stoji, i ne trebujete da vas ko uči; nego kako vas to samo pomazanje uči u svemu, i istinito je, i nije laž, i kao što vas nauči ostanite u njemu“ (1 Jov. 2.27). Oni pred Bogom i životom stoje slobodni od zaključaka i otvoreni za novo iskustvo kroz interakcije sa onim što je realno u njihovom životu. Znaju da naprave razliku između iluzija i realnosti. Njima um služi da nakon iskustva razumeju uvide koje su stekli, a ne da bez iskustva fantaziraju šta je istina o nečemu ili nekome. To ih čuva da se ne pecaju na uzbudljive ali nedokazive teze teorija zavere koje su neodoljiv mamac za osobe kojima vladaju konfirmacione predrasude. Božji ljudi se mešaju samo u ono čemu su bili svedoci. Sve ostalo nije njihova realnost, nije njihova istina i nije njihova briga. I nisu u odbrambenom stavu. Uvek su otvoreni da razmotre anomalije, spremni da isprave ili dorade svoja stara gledišta, otvoreni za nova iskustva i uvide. Zato nikada nisu dogmatični, večiti su učenici, spremni da redefinišu stare uvide, ili da ih prevaziđu. Oni su svesni i da je život putovanje sa neizvesnim ishodom, da ima svoje faze i neće nametati svoja uverenja ljudima koji su u ranim fazama svog putovanja. Međutim, neće im ni dozvoliti da ih vraćaju na nešto što su odavno ispitali, usvojili i prevazišli.

Na njih teorije zavere nemaju na šta da se zakače jer pre svega gaje duboko poverenje. Oni veruju da je svet i dalje dobro mesto za život, da je njihov smrtni život pun lepote, da je vredan življenja i da u njihovom životu vlada Bog, a ne poglavarstva i vlasti. Oni veruju da svako na ovom svetu igra ulogu koju mu je Bog namenio i zahvalno prihvataju sva dobra koja im Bog šalje preko drugih ljudi. Oni nisu naivni pa da ignorišu stanje sveta, već biraju da veruju da „onima koji vole Boga sve ide na dobro“ (Rim. 8.28). U njihovim očima, vakcinacija će izaći na dobro, bilo ko da vlada na kraju će izaći na dobro, čak i vreme velike nevolje iz Otkrivenja će izaći na dobro. Taj generalni stav poverenja ih čuva da ne upadnu u paniku i paranoju koja je najčešća slaba tačka teoretičara zavere koji vole na prvom mestu sebe i svoju ličnu bezbednost.

Osim toga, ovi ljudi su ponizni, ne smatraju da ih to što Bog živi u njihovom srcu čini ključnim istorijskim akterom oko kog se ceo svet vrti. Ne smatraju da su pozvani da komentarišu velike stvari, već žive mali život prema onom Pavlovom: „Ne mislite o visokim stvarima, nego se držite niskih. Ne mislite za sebe da ste mudri“ (Rim. 12.16). Oni prihvataju svet onakav kakav jeste, pun nepravdi, patnje i razočarenja, ali i pun lepote, dobrote i ljubavi. Nije im problem što se sve završava smrću i što neće uspeti da dovrše to što su započeli, jer ne smatraju da je njihov životni projekat najvažnija stvar na svetu, a i ne gledaju na smrt kao na kraj. Nije im potrebno da budu u centru nečeg velikog, uzbudljivog i od globalnog značaja da bi njihov život imao smisao, jer oni u sebi već imaju život koji dolazi od Božjeg prisustva koje u njima pokreće proces sazrevanja ljubavi, radosti i mira, ali i sazrevanja za patnju i praštanje. Nije im potreban niko da im osmisli život, jer oni već imaju život u sebi koji se preliva kao „izvor vode koja teče u život večni“ (Jov. 4.14) i tim unutrašnjim životom dodiruju druge ljude. Taj i takav mali, tihi život je njima sasvim dovoljan, lep, vredan življenja i oni su za njega zahvalni.

Postoji jedna sličnost ovih ljudi sa teoretičarima zavere – obe grupe se osećaju nemoćno. Međutim, za razliku od teoretičara zavere, ovim ljudima nije potreban ventil jer se osećaju nemoćno. Naprotiv, oni se raduju kad su nemoćni: „Dosta ti je moja blagodat; jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvim…. Zato sam dobre volje u slabostima… jer kad sam slab onda sam silan“ (1 Kor. 12.9-10). Nemoć za njih nije poziv na oprez i rano detektovanje pretnji radi kolektivne zaštite, već je prilika da se sa još dubljim poverenjem prepuste Bogu i iskuse kako sve ponovo na kraju izađe na dobro. Jedni u nemoći vide gubitništvo i to u njima izaziva strah, drugi u istoj nemoći vide pobedu života i to u njima izaziva zadovoljstvo, zahvalnost i ljubav. Konačno, duhovni ljudi imaju široko otvorene oči i apsolutno su svesni sa kime imaju posla. Suočavanjem sa svojim prevarnim srcem i osvetljavanjem tih lavirinata oni su postali stručnjaci za ljudsku prirodu i umeju da ispravno procene drugoga: „Neduhovan čovek ne prihvata ono što dolazi od Božijeg Duha, jer je to za njega ludost i ne može da spozna zato što o tome treba rasuđivati na duhovan način. Duhovan čovek o svemu rasuđuje, a njega niko ne prosuđuje“ (1 Kor. 2.14-15, SSP). Na internetu ili u realnom svetu, oni znaju sa kime imaju posla, sa kime vredi razgovarati, a sa kime će samo izgubiti vreme. Oni ne razbacuju svoje bisere, već ih dele tamo gde će to obogatiti i primaoca i davaoca.

Dva duha, dva puta

Stoga, razlika između duhovnih ljudi i onih koje privlače nedokazive fantazije teoretičara zavere ne može biti veća. Iako mogu da pripadaju istim verskim tradicijama, to su suštinski dva potpuno različita profila ljudi koji se nikada ne mogu razumeti. Jednostavno, njihovi pogledi na život, rasuđivanje, misaone navike i privlačenja su dijametralno suprotna. Jedni su puni nepoverenja i pokreće ih strah, a drugi su puni poverenja i pokreće ih ljubav. Jedni se udružuju u pokrete kojim žele da promene svet, a drugima nije potrebno ni udruživanje ni promenjen svet jer su oni promena koju žele da vide u svetu i imaju snage i širine da vole svet ovakav kakav jeste. Jedni se prikazuju kao pokret za slobodu i bezbedniji svet ali su u praksi veoma opasni, dok su drugi prokazani kao najopasniji ljudi na svetu ali u praksi ne rade nikakvo zlo jer im ne smeta niko. Ni jedan od ova dva načina postojanja nije lak, ali ovaj drugi je lakše breme. To je kako ja vidim stvari na osnovu čitanja Biblije i mog ličnog iskustva, ali neću nikoga ni u šta da ubeđujem.

1. https://medium.com/curiouserinstitute/a-game-designers-analysis-of-qanon-580972548be5
2. https://medium.com/@registrarproject17/qanon-is-an-enormous-alternate-reality-game-arg-run-by-malevolent-puppetmasters-27e6b098ce9b
3. https://www.reuters.com/article/uk-usa-election-qanon-russia-idUKKBN25K137
4. https://www.youtube.com/watch?v=-4vb6UWhf3o